KAKO je nastalo TETOVIRANJE?

Pred vama je još jedan zanimljiv tekst ovoga puta pišemo i dajemo neke odgovore o tome, kako je nastalo tetoviranje? Teško je reći kako daleko u prošlost seže umetnost tetoviranja ….

zato što se ljudska koža skoro nikad se nije uspela sačuvati na arheološkim nalazištima. Ipak su nam retki nalazi ljudskih leševa netaknute kože dopustili su čovečanstvu da baci pogled na rane primere tattoo umeća.

Poznati „Ledeni čovek Oci“, pronađen 1991. godine jer se oko njega otopio glečer Simian u Italiji, u koji je pre nekih 5300 godina ostao zaleđen, bio je išaran najstarijom tetovažom što ju je videlo ljudsko oko.

Ona se sastojala od tri skupa linija na leđima, još jedne grupe na desnom gležnju i krsta na levom kolenu. Drveni ugljen pomoću kog su se radile te modre šare verovatno je bio nanesen iglicom.

U Egiptu i Sudanu arheolozi ponekad znaju naći ženske mumije s tetovažom na licu, stare i do četiri hiljade godina. Čini se da je ona imala neko erotsko značenje, jer se smatra da su to mumije ljubavnice, a nekoliko godina kasnije plesačice će i sviračice na bedrima nositi tetovažu svoga zaštitničkog božanstva Besa.

Tetovaže na mumijama bile su, kako veruju arheolozi, u trenutku nanošenja tamno modre, a boja se utiskivala u kožu bockanjem spravicom napravljenom od riblje kosti umetnute u drvenu dršku. Godine 1948. u grobnoj humci u Paziriku, na granici SSSR-a, Kine i Mongolije, bio je otkriven dosad najsjajniji primer drevne tetovaže.

Pod njom je oko 400. g. pr. Hr. bio sahranjen muškarac šezdesetih godina, verovatno poglavica nomadskog plemena, a bio je pronađen u drvenoj komori, s oblogom od pusti, zakopanoj pod humkom. Nakon što su pljačkaši grobova popljačkali grobnicu, kroz rupu koju su probili ulio se led i tako na neobičan način sačuvao sve što je u grobu ostalo.

Sačuvana je poglavičina koža bila prekrivena bogato izrađenim crtežima, među kojima su se mogla naći čudovišta, magarac, divojarac, jelen, ptice, koza i riba. Taj nalaz iz Pazyryka na dramatičan je način potvrdio tvrdnje antičkih pisaca da su razni barbarski narodi severno i istočno od Grčke tetovažu smatrali znakom plemstva.

Prema Herodotu, koji je pisao baš nekako u doba našeg poglavice iz Pazyryka, balkanski su Tračani „tetovažu smatrali znakom visokog, a njen nedostatak znakom niskoga roda“. Jedan drugi antički izvor navodi da su Tračani tu veštinu naučili od velikih putnika Skita, nomadskog plemena iz današnje Rusije, koji su lako mogli biti i kulturno povezani s graditeljima grobnica u Pazyryku.

U staro je doba umetnost tetoviranja cvetala širom sveta. Ona ima duboko korenje na Dalekom istoku (i još se i danas visoko ceni u Japanu), ali se malo zna o njenim najranijim danima u tom delu sveta, osim da su se u doba dinastije Han (202. g. pr. Kr. – 220. g. p. Kr) tetoviranjem kažnjavali zločinci.

Do godine 297. u Japanu su se ljudi već počeli tetovirati u dekorativne svrhe – kako potvrđuju kineske dvorske hronike koje beleže da u Japanu i muškarci i mladići tetoviraju telo. Sudeći prema keramičkim prikazima naroda Maja u Srednjoj Americi, često su se tetovirali i njegovi poglavari. I Maje su u tetoviranju videle znak visokog roda.

Prema rimskim piscima, tetoviranje je cvetalo i u Britaniji. Tako je Julije Cezar na svojim pohodima zabeležio: „Svi Britanci boje telo vrhovnikom (nekakvom travom), koja stvara modru boju i u bici im daje divlji izgled“, dok Herodias, pisac iz trećeg veka pre Hrista, za njihove tetovaže govori da „predstavljaju svakovrsne životinje“.

Posle osvajanja Britanije 43. godine, rimski su legionari prihvatili tetoviranje i taj običaj proširili carstvom. Ta je umetnost cvetala sve do vladavine Konstantina (306. – 373. g. p. Hr.)., prvog cara – hršćanina. Prvi su hršćani na lice i ruke stavljali znak krsta ali su posle u tetoviranju počeli videti poganski običaj.

Konstantin je pak zabranio tetoviranje lica s obrazloženjem da ono nakazi „što je oblikovano na sliku Božju“. Godine 787. crkveni je sabor održan u Calcuttu u severnoj Engleskoj zabranio svako tetoviranje pa je ono postalo retkost. Šaranje tela, međutim, ipak nije baš sasvim izumrlo, pa čak ni među ljudima kraljevske krvi.

Posle povesne pobede Vilima Osvajača 1066. kod Hastingsa, telo su poginuloga engleskog kralja Harolda prepoznali prema tetovaži, među kojom se našlo i ime njegove ljubavnice (Edite Labudovrate) ispisano na mestu srca.

Uprkos takvim plemenitim slučajevima do velikog je oživljavanja tog umeća na Zapadu došlo tek u osamnaestom veku, i to zbog susreta s tattoo remek-delima na Dalekom istoku i Pacifiku, gde tetoviranje nije nikad palo u nemilost.

izvor: Geek.hr