KAKO meri vreme i kako je nastao VODENI SAT?

Oko 1500. godine. pre Hrista egipatski je dvorski službenik Amenemhet, sudeći po natpisu na njegovu grobu, izumeo vodeni sat ili klepsidru. Iz njega bi oticala voda pa bi opadanje… njenog nivoa pokazivalo koliko je proteklo vremena.

Takvi su satovi bili naposletku korisni sveštenicima, koji su morali znati koje je doba noći kako bi se obredi i žrtvovanja u hramovima mogli obaviti u pravom trenutku. Najstariji sačuvani vodeni sat potiče iz doba vladavine Amenhotepa III. (početkom 14. veka pre hrista), a pronađen je 1905.godine u fragmentima, u hramu Amona-Ra u Karnaku.

Vodeni su satovi u Starom svetu postali standardno sredstvo za merenje vremena, a u Kini su se pojavili u šestom veku pre Hrista Oni su bili svakodnevan prizor u mnogim gradovima pa tako i u Atini, gde su pronađeni ostaci »gradskoga sata« napravljenog oko 350. godine pre hrista.

Pomeranjem je sata verovatno upravljao plovak koji je tonuo dok je voda oticacala kroz rupicu na dnu. Na plovak se verovatno nadovezivala poluga koja je pokretala kazaljku. Izlizanost stuba što su se spuštale u okno upućuje na zaključak da se spremnik u njemu punio svakodnevno.

Grčki je svet imao i rafiniranije vodene satove, na primer onaj što ga je napravio izumitelj Ktesibije Aleksandrijski oko 270. godine pre hrista. Kod njega je oticanje vode, precizno upravljano pipcima, pokretalo raznovrsne automate pa su u njima zvonila zvonca, gibale se lutke i cvrkutale ptice – bio je to verovatno prvi sat s kukavicom!

U Atini je opet „Kula vetra“, koju je sagradio astronom Andronik negde pri početku prvog veka pre Hrista, na vrhu imala sunčanik (sunčani sat), a u unutrašnjosti složenu vodeni sat, koji je pokazivao vreme preko brojčanika, dok je okretni disk pokazivao kretanje zvezda i godišnji put Sunca kroz zvežđa.
(Kula vetra u Atini)
O tome kakav su utisak ostavljali ti vodeni satovi uvelike nam govore stari pisci, koji u različitim kontekstima spominju njihovu primjenu. Tako je Platon, pišući oko 360. godine pre hrista za pravnike rekao da ih „goni klepsidra… nikad da predahnu“.

Taj je sat čak počeo uticati i na književnost. „Dužinu tragedije“, jadao se Aristotel,“ne bi trebalo suditi klepsidrom… nego onim što spada u radnju“ Očito je pogledavanje na sat već uvelike vladalo životom.

Vodeni je sat još vredniji zadatak našao u sudnici, gde je strankama određivao koliko smeju govoriti. Ako bi se govor morao načas prekinuti, na primer zbog uvida u spis, izlazna bi se cev začepila voskom, a odčepila tek kad bi govornik nastavio. U sportu se po njima, na rimskim igralištima, određivao pobednik trka.

Kasnije su u islamskom svetu bile napravljene upravo veličanstveni vodeni satovi. Jedan su posebno kićen primerak emisari kalifa Haruna al-Rašida doneli iz Bagdada Karlu Velikom (724. – 814.), vladaru Svetoga Rimskog Carstva.

U 11 veku arapski mehaničari u Toledu napravili par velikih vodenih satova s posudama koje su se punile kad bi mesec rastao, a praznile kad bi opadao. Ovi satovi su bili napravljeni tako promišljeno, da su radili preko stotinu godina bez ikakve potrebe za bilo kakvim podešavanjima!