KAKO stvaramo, zaboravljamo i prisećamo se?

U tekstu koji sledi pokušaćemo da objasnimo kako stvaramo zaboravljamo i prisećamo se, kao ljudska bića? Ljudi zadržavaju u svom mozgu razne vrste sećanja na različito doživljeno svoje vreme. ..

Tako postoje kratkoročna sećanja, koja traju nekoliko sekundi pa do nekoliko sati A postoje i dugoročna sećanja koja mogu da traju godinama a neka i decenijama

Ljudsko pamćenje odvija se u mnogim delovima mozga u isto vreme, i neke vrste sećanja ostaju sa nama duže od drugih.

Od trenutka kada smo rođeni, naš je mozak bombardovan ogromnim količinama informacija o nama samima i o svetu oko nas. Dakle, kako čuvamo sve što smo naučili i iskusili? Odgovor je – sećanja.

Ljudi zadržavaju različite vrste sećanja na različito vreme. Kratkoročna sećanja traju od nekoliko sekundi do nekoliko sati, dok dugoročna sećanja traju godinama. Takođe, imamo i radnu memoriju, koja nam ponavljanjem omogućava zadržavanje nečega na umu na ograničeno vreme. Kad god sami sebi nekoliko puta ponovimo nečiji broj telefona kako bismo ga zapamtili, koristimo našu radnu memoriju.

Drugi način kategorisanja pamćenja je prema tematici samog sećanja, i jesmo li ga uopšte svesni. Deklarativno se pamćenje, takođe nazvano eksplicitnom memorijom, sastoji od sećanja koja su svesna. Neka od tih sećanja su činjenice ili opšte znanje, na primer glavni grad Portugala (Lisabon), ili broj karata u standardnom špilu (52). Druga sećanja su događaji iz prošlosti koje smo proživeli, poput rođendana dok smo bili dete.

Nedeklarativno pamćenje, ili implicitna memorija, sakuplja se nesvesno. Uključuje proceduralno pamćenje koje telo koristi da bi zapamtilo veštine koje smo naučili. Sviramo li neki instrument ili vozimo bicikl? To je naše proceduralno pamćenje. Nedeklarativno pamćenje takođe oblikuje naše podsvesne procese, poput ispuštanja pljuvčke kada vidimo naše najdraže jelo ili osećaja napetosti kada vidimo nešto čega se bojimo.

Generalno, deklarativna sećanja se lakše formiraju od nedeklarativnih. Lakše je zapamtiti glavni grad neke države nego naučiti svirati violinu. Ali nedeklarativna sećanja lakše ostaju u našem umu. Jednom kada naučite voziti bicikl, nećete to tako lako zaboraviti.

Vrste amnezije

Kako bismo razumeli kako pamtimo, od velike je pomoći proučavati kako zaboravljamo – upravo zato neuronaučnici proučavaju amneziju, gubitak pamćenja ili sposobnosti učenja. Amnezija je najčešće posledica neke vrste traume na mozgu, poput povreda glave, moždanog udara, tumora na mozgu ili hroničnog alkoholizma.

Takođe, postoje mnoge vrste amnezije. Retrogradna amnezija događa se kada zaboravljamo stvari koje smo znali pre traume. Anterogradna amnezija je kad ta trauma utiče ili u potpunosti zaustavlja mogućnost formiranja novih sećanja.

Proučavanjem ljudi i životinja sa raznim povredama mozga, naučnici mogu pratiti gde i kako se razna sećanja formiraju u mozgu. Čini se da se kratkoročna i dugoročna sećanja ne stvaraju na isti način, jednako kao i deklarativna i proceduralna sećanja.
Ne postoji jedno jedino mesto u našem mozgu koje drži sva naša sećanja; različiti delovi mozga stvaraju i čuvaju različite vrste sećanja, i to čine različitim procesima. Na primer, emocionalne reakcije poput straha, događaju se u delu mozga zvanim amigdala. Veštine koje smo naučili su povezane sa drugim delom koji se zove striatum. Deo mozga koji se zove hipokampus je ključan za stvaranje, očuvanje i prizivanje deklarativnih sećanja.

Kako se formiraju, čuvaju i prizivaju sećanja?

Od 1940ih, naučnici su zaključili da se sećanja nalaze unutar grupacija neurona, odnosno nervnih ćelija. Te se međusobno povezane ćelije uključuju zajedno na određeni podražaj, bilo da se radi o licu našeg prijatelja ili mirisu sveže ispečenog hrleba. Što se više puta neuroni uključivali, to se ta povezanost jača.

Na taj način, kada neki budući podražaj aktivira te ćelije, verovatnije je da će se cela grupacija uključiti. Ta zajednička nervna aktivnost zapravo predstavlja ono što mi doživljavamo kao sećanje. Nuačnici još uvek istražuju tačne detalje o tome kako to zapravo funkcioniše.

Kako bi kratkoročno sećanje postalo dugoročno, mora biti ojačano kroz proces koji se zove konsolidacija sećanja. Smatra se da se konsolidacija događa putem nekoliko procesa. Jedan proces se naziva dugoročnom potencijacijom koja se sastoji od modifikovanja i specifičnog načina rasta pojedinačnih nervnih ćelija kako bi komunicirale sa svojim komšijama na drugačiji način.

Modifikacija menja povezanost između nervnih ćelija na duže vreme, što stabilizuje sećanje. Sve životinje koje imaju dugoročno pamćenje koriste ovaj osnovni stanični mehanizam. Međutim, ne moraju sva dugoročna sećanja nužno početi kao kratkoročna sećanja.

Još uvek postoje mnoge misterije oko naših sećanja. Kako tačno se sećanja kodiraju unutar grupacija neurona? Koliko su široko rasprostranjene te ćelije koje kodiraju određeno sećanje?

Kako je naša moždana aktivnost povezana sa načinom na koji doživljavamo sećanja? Ova područja istraživanja možda jednog dana daju nova saznanja o tome kako mozak funkcioniše i kako lečiti probleme sa pamćenjem.