Voyager registrovao svemir postaje gušći van Sunčevog sistema

U novembru 2018. letelica Voyager 2 je nakon 41-godišnjeg putovanja konačno prešla granicu koja označava prestanak uticaja Sunca te je kročila u međuzvezdani prostor. …

Ipak to nije bio kraj njene misije, ona i dalje šalje bazne informacije o karakteristikama prostora van Sunčevog sistema Tako je nedavno je prema Zemlji poslala iznenađujuće podatke.

Naime, kako se Voyager 2 sve više udaljavao od Sunca, rasla je gustoća svemira.

Ovo nije prvi put da je zabeleženo ovakvo povećanje gustoće. Voyager 1, koji je ušao u međuzvezdani prostor 2012. godine, otkrio je na drugome mestu sličnu varijaciju gustoće. Novi podaci s Voyagera 2 stoga pokazuju dve stvari: da očitavanje Voyagera 1 nije bilo pogrešno i da je povećanje gustoće u svemiru možda osobina lokalnog međuzvezdanog medija (VLIM).

Granica Sunčevog sistema može se definisati na nekoliko različitih načina, a ona koju su prošle sonde Voyager poznata je kao heliopauza, odnosno rub koji se definiše uticajem solarnog vetra, piše Science Alert.

Heliopauza je, dakle, područje u svemiru gde se prestanak uticaja Sunca definiše proitoskom, odnosno gdje je pritisak Sunčevog vetra jednak pritisku čestica međuzvezdanog prostora. To znači da solarni vetar na tom području više ne može nadjačati vetrove obližnjih zvezda i da njegov pritisak više nije dovoljno jak da pogura ili potera vetar iz međuzvezdanog prostora.

Prostor unutar heliopauze naziva se heliosfera, a prostor van nje VLIM. Heliosfera izgleda kao razvučeni balon, sa Sunčevim sistemom na jednom kraju i repom na drugom. Prednji deo, „nos“, pokazuje prema smeru orbite Sunčevog sistema u Mlećmom putu

Svemir se često smatra vakuumom, ali to nije istina, ne u potpunosti. Gustoća tvari je izuzetno niska, ali još uvek postoji. Solarni vetar unutar Sunčevog sistema ima prosečnu gustoću protona i elektrona od 3 do 10 čestica po kubnom centimetru, s time da gustoća pada kako se udaljavamo od Sunca.

Naučnici su izračunali da je srednja gustoća elektrona međuzvezdanog medija u Mlečnom putu, znači na području između zvezda, oko 0,037 čestica po kubnom centimetru, a da je gustoća plazme u vanjskoj heliosferi oko 0,002 elektrona po kubnom centimetru.

Kako su se sonde Voyager udaljavale od heliopauze, njihovi instrumenti su i dalje beležili elektronsku gustoću plazme kroz njene oscilacije. Voyager 1 prešao je heliopauzu 25. avgusta 2012. Kada je 23. oktobra 2013. prvi put izmerio oscilacije plazme nakon prelaska heliopauze, sonda je registrovala gustoću plazme od 0,055.

Voyager 2, koji je krenuo zaobilaznim putem leteći pored Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna, prešao je heliopauzu 5. novmebra 2018. Izmerio je oscilacije plazme 30. januara 2019. i detektovao 0,039 elektrona po kubnom centimetru; što je bilo vrlo blizu brojke koju je dobio Voyager 1.

Dakle, oba instrumenta su izvestila o porastu gustoće. Nakon dodatnog putovanja, Voyager 1 je detektovao porast gustoće na oko 0,13 elektrona po kubnom centimetru. Slično je bilo i s drugim Voyagerom. Voyager 2 je u junu 2019. također uočio porast gustoće na oko 0,12 elektrona po kubnom centimetru.

Zbog čega je svemir izvan Sunčevog sustava gušći?
Logično je da se zapitamo zbog čega je svemir van Sunčevog sustava gušći. Jedno od objašnjenja je to da linije međuzvjezdanih magnetskih polja jačaju kako se nadvijaju nad heliopauzom, zbog čega nastaje elektromagnetska nestabilnost koja smanjuje plazmu na ivici heliopauze. Naime, Voyager 2 je uočio snažnije magnetsko polje od očekivanog kad je prešao heliopauzu.

Drugo objašnjenje jeste da materijal koji dopuhuje međuzvezdani vetar usporava kako doseže heliopauzu, što uzrokuje svojevrsnu gužvu u prometu.

Naravno, postoje i druga objašnjenja, a daljnja putovanja sondi Voyager možda će nam pomoći da shvatimo koje od njih najbolje opisuje što se zbiva.