Najzanimljiviji sajt Balkana



fotografije polaroidU doba digitalne fotografije svi smo većinom zaboravili obične (papirne) fotografije ali da li znate kako je nastala fotografija,  ko je napravio prvu fotografiju? Fotografija, koja nam danas omogućava da sačuvamo sva naša sećanja ili važne događaje i naravo pravimo selfije!...  
Zavalite se u fotelju, stolicu  i pročitajte o tome kako je nastala fotografija ( koja je danas preteča digitalne) naravno ako vas ovo interesuje i ako vam je zanimljivo..

Predistorija fotografije je koliko dugačka toliko i dosadna pa ćemo se odmah prebaciti u 19. vek kada počinju da se dešavaju prve interesantne stvari na ovu temu. Taj 19. vek je bio vek hemije i neko je već morao da izmisli fotografiju zasnovanu na hemiji (od kraja 20. veka fotografijom će se baviti fizičari).

Tako dolazimo do Nisefora Nijepsa, francuskog hemičara i pronalazača koji se bavio usavršavanjem velosipeda (pradede današnjeg bicikla) ali je u istoriju ušao kao tvorac prve (sačuvane) fotografije.

U literaturi od pre 2002. naći ćete da je ovo prva sačuvana fotografija.
prva fotografija na svetu                 1826. ili 1827.godina fotografija poznata kao "Pogled s prozora u Le Gras"
Ploču od kalaja namazao bi bitumenom koju je onda osvetaljavao u kameri opskuri ("camera obscura" je kutija sa rupicom). Na kraju bi, uz dosta sreće, dobio nešto što se moglo prepoznati.

Luj Dager je bio slikar i scenograf, u svoje vreme poznat po diorami koju je izmislio 1822. U 19. veku diorama je bila... hm, recmo pozorišna scena od više ogromnih platana koja su tako oslikana i osvetljena da stvaraju iluziju dubine i pokreta. U svakom slučaju, publika je bila oduševljena.

Nijeps i Dager su 1829. sklopili sporazum o zajedničkom istraživanju i radili su do 1833, kada je Nijeps umro. Dve godine kasnije Dager je, filmskom slučajnošću, otkrio da živine pare mogu da izazovu i fiksiraju sliku (desilo se da je slučajno ploču osvetljenu u kameri opskuri stavio u orman pored polomljenog termometra iz koga je iscurila živa, a posle je, zapanjen, primetio da stvar radi). Da stvar bude još bolja, usput je uspeo da ekspoziciju smanji na podnošljivih 20-tak minuta.


To je već bio napredak. Sa današnjeg stanovišta imali bismo šta da zamerimo tom Dagerovom postupku fotografisanja: on je omogućavao izradu SAMO jednog jedinog snimka koji je uz to mogao da se vidi jedino pod određenim uglom, a tu su i još uvek preduga ekspozicija, nedovoljna oštrina itd. Ali mora se priznati da je slika konačno bila uhvaćena.

Evo jednog Dagerovog istorijskog snimka. Prikazuje vrlo prometnu ulicu, Boulevard du Temple, 1838. (ili početkom 1839) u Parizu. Još uvek preduga ekspozicija (više od 10 minuta) razlog je što, uprkos gustom saobraćaju, ne vidimo nijednu kočiju i što je ulica pusta. Kočije i pešaci su se razmazali po ulici. Ipak, jedan lik je ostao zabeležen. Vidi se dole levo i istoričari fotografije tvrde da je to prvi zabeležen čovek na nekoj fotografiji! Nepoznati junak nikad nije ni pomislio da će njegova silueta, u vreme dok mu razmrljani čistač glanca cipele, ući u istoriju.
najstarija fotografijaMeđutim, Dager se našao pred problemom. On je imao izum s kojim nije znao šta da radi. Pokušavao je da ga unovči, ali bez uspeha. Sve postaje još zanimljivije kad se zna da je konkurencija bila žestoka, tj. da je bilo mnogo onih s obe strane Lamanša koji su ulagali puno napora ne bi li pronašli nešto slično tome što je Dager već otkrio.

Uopšte uzev, bilo je to dosta nervozno i čak haotično vreme što se fotografije tiče. Na primer...
Nijeps je prve fotografije napravio čitavih 15 godina pre nego što je fotografija uopšte rođena (znam da to nije moguće, ali tako ispada). Zatim, fotografija nije imala svoje ime pa ju je svako zvao kako je hteo.Nijeps ju je zvao heliografija, što je inače sasvim pristojan naziv i ima smisla, ali je Dager smatrao da taj naziv nije dovoljno adekvatan, pa je svoj postupak nazvao dagerotipija - na zgražavanje Nijepsovog sina koji je, opet, smatrao da taj naziv ne oslikava dovoljno ulogu njegovog oca u otkriću.

I tako dalje, bilo je toga još; uglavnom, čitava situacija je vapila za malo reda i dalje se bez astronoma nije moglo.

Tako dolazimo do Fransoa Aragoa, velikana astronomije 19. veka za koga se govorilo da je "obdaren najplemenitiojom prirodom i da se podjednako odlikuje i svojim intelektualnim moćima i moralnim savršenstvom" (Humbolt). Sem toga, Arago je bio član francuskog parlamenta. Dager mu se obratio za pomoć u posredovanju kod vlade, što je ovaj maestralno odradio. Doduše, treba reći i da je tu vladu krasila mudrost i plemenitost kakva vladama inače nije svojstvena.

Evo kako je otprilike ta vlada rezonovala: "Ako otkriće g. Dagera na otkupimo ono će ostati u rukama pojedinca, neće se oplemenjivati novim idejama i poboljšanjima i za dug period će ostati skupo i nedostupno većini". I tako je vlada otkupila od Dagera njegov izum i poklonila ga čitavom svetu (od tog sveta je bila izuzeta Britanija jer je Dager samo pet dana pre odluke vlade skoknuo do Londona i tamo zaštitio svoj izum).

Dager je dobio penziju i orden Legije časti, a Nijepsov sin Isidor je dobio penziju. Dager ja napisao kratko uputstvo za dagerotipiju i ta knjižica je imala 32 izdanja i bila prevedena na osam jezika.

Rođendan

Tog dana, 19. avgusta 1839, kada je u Francuskom Institutu po protokolu trebalo da se objave detalji dagerotipije, u Parizu je vladalo neopisivo uzbuđenje. Uzbuđenju je doprinela Aragoova izjava u Veću poslanika da dagerotipija "ne zahteva nikakvo znanje crtanja i ne zavisi ni od kakve manuelne veštine. Svako može da uspe sa istom izvesnošću jednako dobro kao i autor pronalaska".

Samo nebo zna kako su u svojim glavama ljudi zamišljali najavljeno otkriće. Novinari su ga nazvali "ogledalo sa pamćenjem".

Ipak, nisu svi delili to oduševljlenje. Bilo je i onih koje je pronalazak bacao u očaj. Bili su to slikari, pre svega minijaturisti, koji su živeli od svog talenta da brzo naprave lepu slikicu i prodaju je. Kada je čuo za dagerotipiju slikar Pol Delaroš je teatralno objavio: "Od danas, slikarstvo je mrtvo!".

A bilo je i onih koji iz drugih razloga nisu mogli ili nisu hteli da poveruju u mogućnost postojanja fotografije. Primer iz lajpciških novina ilustruje snagu ljudske ograničenosti. Članak prosto mora da se citira ne bi li poslužio kao opomena da razmislimo pre nego što lanemo neki izričit stav. Evo šta je pisalo:

"Kao što je pokazalo temeljno nemačko ispitivanje, već i samo priželjkivanje, volja za tim, predstavlja svetogrđe. Bog je stvorio čoveka prema svom liku i nijedna mašina koju je napravio čovek ne može trajno zadržati sliku Boga. Zar je moguće da bi Bog napustio svoje večite principe i dozvolio jednom Francuzu u Parizu da svetu podari Đavolov izum?.... Ideal Revolucije - bratstvo i Napoleonovu ambiciju da od Evrope načini jedno carstvo - sve te glupave ideje monsjer Dager sada pretenduje da nadmaši zato što želi da nadmaši Stvoritelja sveta.

Da je ta stvar uopšte moguća onda bi nešto slično još davno, u antičko doba učinili ljudi kao što su bili Arhimed ili Mojsije. Ali ako ti mudri ljudi nisu ništa znali o tome kako se trajno zadržavaju slike viđene u ogledalu, onda čovek Fancuza Dagera, koji se hvališe tako nečuvenim stvarima, može bez ustezanja da nazove budalom nad budalama."

Hm, bilo bi zanimljivo videti lice autora ovih redova kada je ugledao prvu fotografiju.

Sem Dagera bilo je i drugih koju su istraživali postupak slikanja sveta. Nezaobilazan u ovoj sasvim sažetoj ranoj istoriji fotografije je Henri Talbot engleski istraživač širokog spektra interesovanja. Preveo je nekoliko ploča sa asirskim klinastim pismom, radio nešto u matematici za šta je dobio medalju Kraljevskog društva u Londonu, a 1833. je počeo i političku karijeru.

Međutim, tu godinu je proveo uglavnom na svadbenom putovanju po Evropi gde su on i njegova supruga pomoću kamere opskure crtali predele kroz koje su prolazili.

O svom postupku dobijanja slike Tablot, je podneo  rerefat Kraljevskom društvu u Londonu 31. januara 1839, ali pravi uspeh je postigao tek godinu dana kasnije sa usavršenim postupkom koji je objavio 8. februara 1841. Svoj postupak je nazvao kalotipija, da bi ga je zatim, pod pritiskom porodice i prijatelja, promenio u talbotipija.

Zapravo, sva kasnija fotografija se zasniva upravo na talbotipiji koja je, za razliku od dagerotipije, stvarala negativ od kojeg se zatim mogao praviti proizvoljan broj pozitiva. Interesantno je da toj prednosti u ranim godinama fotografije nije pridavana nikakva pažnja.

Talbot je inače upamćen i po brojnim parnicama koje je vodio kako bi naplatio licence za korišćenje kalotipije.

O istoriji fotografije ne može se govoriti a da se posebna pažnja ne pokloni Džonu Heršelu, slavnom astronomu devetnaestog veka.

U najkraćem priča o Džonu Heršelu ide ovako: sin slavnog astronoma, diplomirao matematiku s najvećim uspehom, zatim je počeo da studira pravo, ali se onda prebacio na fiziku. Kako nije mogao da se opredeli čime će se tačno baviti postao je svestrani naučnik. Radio je u oblasti meteorologije, geofizike i hemije. Tridesetih godina 19. veka je u pratnji svoje supruge i mehaničara, sa dva velika teleskopa otišao na jug Afrike i četiri godine pravio mapu južnog neba. Na kraju je, na uporno nagovaranje, morao da se prihvati mesta direktora kovnice novca i taj posao je doživeo kao velik teret. Bio je jedan od poslednjih univerzalista. Ali da nije sve to radio ostao bi poznat kao fotograf.

Deo priče o fotografiji je naročito lep:

Kada je čuo za Dagerovo otkriće (Arago ga je najavio 7. januara 1839. godine) Džon Heršel je rešio da se i sam pozabavi problemom i već 29. januara iste godine imao je svoju prvu fotografiju. Bio je to snimak velikog teleskopa njegovog slavnog oca, Vilijama Heršela. Snimak je načinjen na staklu presvučenom karbonatom srebra veličine 6,5 cm. Taj snimak je najstariji sačuvani snimak na staklu (inače na staklu je radio i Nijeps). Nažalost nisam uspeo da ga pronađem na Internetu

Dana 14. marta iste godine Heršel je pred Kraljevskim društvom u Londonu pročitao izveštaj lirskog naziva "O umetnosti fotografije". Uz izveštaj je priložio i 23 fotografije. Međutim, taj izveštaj je povukao iz časopisa Kraljevskog društva da njime ne bi umanjio značaj Talbotovog postupka za pravljenje fotografija (za ovaj džentlmenski gest danas bi dobio neki podsmešljiv epitet).

To, međutim, nije sve. Heršel je u rečnik uveo danas opšte poznate termine: negativ i pozitiv, pa i samu reč fotografija. U nemačkoj literaturi možda ćete naći da je tu reč prvi iskovao Medler, ali istina je da ga je Heršel pretekao za tri nedelje (nama je zapravo svejedno jer je i Medler bio veliki astronom).

Dalje, Heršel je 1853. pominjao fotografiju kao način čuvanja podatka u vidu mikrofilmske dokumentacije što će postati praksa tek 85 godina kasnije. A i termin "snap shot" je Heršelov a koristi se u engleskom jeziku u značenju napraviti fotografiju.

Uporedo sa fotografijom razvijao se i fotohardver, da se izrazim modernom terminologijom. To je već posebna priča iz koje ću izneti samo nekoliko zanimljivijih detalja. Dakle, danas nije nikakvo čudo imati fotoaparat, pogotovo kad niste probirljivi. Ponekad aparat kupite čak i ako ga ne želite.

Svaki moderan mobilni telefon ima ugrađen fotoaparatić i to sasvim solidnih karakteristika - želeli vi to ili ne. I nosite ga sa sobom a da toga možda niste ni svesni. A nekada, ako ste želeli da slikate drvo u parku, morali ste da na sebe natovarite opremu od 50-ak kila. To je bilo u vreme kolodijumske fotografije (sredina 19. veka), koja je davala odlične rezultate, ali je podrazumevala veliku opremu jer se sve moralo raditi na brzinu, tj. dok je kolodijum još bio vlažan. Da se ne bi teturali u prirodi pod tolikim teretom, bogatiji fotografi su iznajmljivali nosača. Neki su opremu stavljali na posebna kolica, a imućniji bi je stavljali na kočije, itd.

A najveću kameru u 19. veku imao je izvesni Džon Kibela, fotograf amater iz Glazgova. Njegova kamera je bila toliko velika da je imala svoje točkove i vukao ju je konj.

Posebno zanimljiva kamera bila je jedna u obliku pištolja. Zavala se, logično, pistolgraf. Konstruisao ju je izvesni Tomas Skaif negde sredinom 19. veka i reklamirao kao vrlo brz fotoaparat, zgodan za slikanje dece. Ehm. Evo i slike jedna verzije pistolgrafa.

Pistolgraf je bio dobar aparat i sve je bilo u redu dok jednog dana Skaif nije otišao da slika kraljicu Viktoriju. Uperio je aparat, opalio i - onda je imao dug razgovor s policijom. Morao je da rasklapa aparat da bi objasnio njegovu bezazlenost i tako upropastio snimak.
Izgleda da je Heršel termin "snap shot" skovao 1860. godine imajući na umu upravo taj fotoaparat, kada je govorio o mogućnosti snimanja "brzinom hica".

Oprema...

Uporedo sa fotoaparatom razvijala se i podloga za fotografiju. Maja 1850. hartija za fotografiju je počele da se premazuje belancetom kako bi se dobila fina sjajna površina. Takva fotografija je postala vrlo popularna pa je najveći proizvođač ove hartije, drezdenska fabrika Albuminpapirer devedesetih godina 19. veka trošio dnevno po 60.000 jaja, tj. oko 18 miliona godišnje.

Pre nego što dođemo do samog kraja ove kratke šetnje kroz rane godine istorije fotografije da kažemo još nešto o fotografskoj ptičici.

Ekspozicije su u početku morale da traju vrlo dugo i da bi se napravio portret foto studiji su imali posebne držače za glavu kako model ne bi pomeranjem pokvario snimak. Uzgred, rani fotografi su u svojim oglasima posebno naglašavali da grupni portreti nisu skuplji od pojedinačnih, što mnogim mušterijama početnicima nije išlo u glavu.

Neki fotografi su, međutim, naplaćivali skuplje dečije portrete jer klinje nisu mogle dugo da miruju pa bi se snimak kvario i fotograf je morao da koristi više ploča za snimanje. Ali 1843. pariski dagerotipist Antoan Mark Gudin rešio je i taj problem.

On bi pre otvaranja blende mladom modelu rekao: "Sad gledaj u kutiju pa će da izađe ptičica". Ne treba ni da pominjem da ptičica nikad nije izletela, ali trik funkcioniše evo već više od jednog i po veka.😊
Astrofotograija je, kao što znate, fotografija nebeskih tela i pojava.

Samo malo vremena je bilo potrebno pa da se objektiv fotokamere usmeri ka nebu. Već 1840. Džon Dreper, lekar, filozof, istoričar i hemičar (u to vreme su učeni ljudi imali više zanimanja kao što vidite i iz ovog primera) je slikao je Mesec.

Dreper je inače studije medicine započeo u Britaniji, a završio ih je u SAD, da bi posle toga počeo da predaje hemiju.

Kada je čuo za dagerotipiju posvetio se fotografiji. Sem Meseca snimio je prve mikrografije da bi ilustrovao svoju knjigu o fiziologiji, a napravio je i rane infracrvene i ultraljubičaste fotografije. Onda je počeo da se bavi istorijom ideja.

A 30.septembra 1880. sin pomenutog Drepera, Henri Dreper je snimio prvu sliku dubokog neba. Bila je to Maglina Orion.

Henri Dreper je takođe bio lekar, čak i profesor medicine, a zatim i dekan na Njujokškom univerzitetu, ali je ipak danas poznat kao astronom. Bio je prvi koji je snimio spektar neke zvezde (kasnije će, nakon njegove prerane smrti, njegova udovica osnovati fond iz koga će se finansirati Dreperov katalog zvezdanih spektara).

Potiče sa Svemirskog teleskopa Habl i predstavalja jednu od najveličanstvenijih slika napravljenih ikada. Stavio sam je ovde da vidite koliki je skok napravila fotografija za jedan vek, a i kao najavu za sledeći tekst o fotografiji, koji će, nadam se, ići naredne nedelje.



Dodaj komentar




Pročitajte još zanimljivosti...

3 najnovija naslova

Nova rublika KAKO

 Na našem sajtu još jedna
nova rublika "Kako..."

Nadamo se da će vam rublika "kako "
biti zanimljiva i zabavna😊
Da će mlađi saznati i naučiti nešto novo,
a stariji obnoviti svoje znanje
HVALA ŠTO NAS ČITATE I PODRŽAVATE SAJT😊


Pratite nas na....
Twitter icon1
Pridružite nam se i na Fejsbuku...

GM IZRADA SAJTA BANERbaner1