KAKO KISEONIK deluje na ljude?

Da li vas interesuje da saznate kako kiseonik deluje na ljude ako je vaš odgvor „da“ na pravom ste mestu…Zemljina atmosfera je mešavina mnogih gasova. Najviše ima azota, oko 78%, a zatim kiseonika, oko 21%. …

Ostatak čine tragovi argona, ugljen-dioksida, neona, helijuma, kriptona, vodonika, ksenona i još nekih gasova. Vazduh pri tlu sadrži i vodenu paru, čija je količina promenljiva (od 1% do 4%).

Ljudi vole kiseonik jer je to gas koji njihova tela održava u životu. Prevremeno rođene bebe, čija pluća mogu biti nedovoljno razvijena kad se rode, ponekad se stavljaju u inkubatore sa atmosferom obogaćenog kiseonika.

Umesto 21%, vazduh u inkubatoru sadrži 30% ili 40% kiseonika. Bebe sa teškim disajnim smetnjama mogu se okružiti i stoprocentnim kiseonikom, da bi se sprečilo oštećenje mozga.

Ali previše kiseonika može biti gotovo isto tako opasno kao i premalo. Previše kiseonika u vazduhu inkubatora i u krvi može da ošteti krvne sudove u očima bebe i izazove gubitak vida. Iz ovoga je očigledna dvostrana priroda kiseonika

Da bismo živeli, moramo da dišemo, ali kiseonik za žive organizme može biti i otrovan.!

Kad se kiseonik iz vazduha sjedini sa drugim elementima, kao što su vodonik i ugljenik, ta reakcija zove se oksidacija. Oksidacija izaziva raspadanje organskih molekula, koji su osnova života. Na normalnim temperaturama, kiseonik se sporo jedini sa drugim elementima.

Tako na primer kad listovi knjige s vremenom postani smeđi, to se dešava zbog oksidacije – sporog sagorevanja.

Pri tome se oslobađa toplota, ali u količinama koje su premale da bismo ih osetili. Ako temperatura poraste, oksidacija se može odvijati veoma brzo. Kad se, na primer, kresne šibica, trenje između glave šibice i trake na kutiji zagreje šibicu. Brzo oksidišući, ona se rasplamsa. U ovom slučaju, osećamo toplotnu energiju i vidimo svetlosnu energiju koju oslobađa oksidacija.

Oksidacija u telu čoveka nije tako burna. Crvena krvna zrnca uzimaju kiseonik iz pluća i raznose ga po telu. U strogo kontrolisanom procesu, mnogo sporijem i manje silovitom od sagorevanja u plamenu, kiseonik razlaže molekule hrane koju jedemo.

Tim razlaganjem oslobađaju se energija i voda, preostaje ugljen-dioksid. Crvena krvna zrnca zatim vraćaju ugljen-dioksid u pluća, a mi ga izdišemo u vazduh.

Veoma je važno da dobijamo dovoljno kiseonika. U vazduhu je upravo nivo kiseonika koji nam odgovara – 21%. Ali čak i u toj „idealnoj” količini, kiseonik pokazuje svoje razorno dejstvo. Suva trava može da se upali od jedne jedine iskre.

Ravnotežu kiseonika i ostalih gasova održava životni ciklus u prirodi: ljudi i životinje izdišu ugljen-dioksid; biljke ga upotrebljavaju i oslobađaju kiseonik. Međutim, nije sigurno da će nivo kiseonika ostati zauvek isti. Količina ugljen-dioksida koji se izbacuje u atmosferu raste, uglavnom zato što se on oslobađa pri sagorevanju fosilnih goriva, kao što je, na primer, benzin.

U međuvremenu se najveće rastinje na Zemlji, drveće, seče sve većom brzinom. Svakog minuta nestaju čitavi hektari šuma. Ta dva procesa polako smanjuju količinu kiseonika u vazduhu, a naučnici svim silama pokušavaju da utvrde kolika je šteta do sada pričinjena.

izvor: Opsteobrazovanje.in.rs