KAKO su nastale NAOČARE (naočale)?

U ovom tekstu za one koji to žele da saznaju,objasnićemo a vi če te saznati kako su nastale naočare (naočale)? Na samom početku da kažemo da niko sa sigurnošću ne može da kaže ko je napravio prve naočale …..

Naočale su izum koji seže daleko u prošlost, a njihova evolucija se razvijala tokom vekova.

Najraniji istorijski zapisi o efektu povećavanja slike nalaze se u staroegipatskim hijeroglifima iz 8. veka pre Hrista koji su prikazivali jednostavna staklena sočiva. Najraniji pisani zapis datira iz 1. veka, kada je Seneka Mlađi, učitelj rimskog cara Nerona, napisao: Slova, ma koliko mala i nejasna, ako se gledaju kroz kuglu ili čašu punu vode, postaju jasnija i povećana. Car Neron takođe je napisao kako je gledao igre gladijatora koristeći smaragd kao korektivno sočivo.

Plinije Stariji, rimski naučnik i pisac, opisao je metodu koja se koristila za poboljšanje vida – gledanje kroz vodu koja je bila u staklenoj posudi.

Korektivna sočiva koristio je i Abas Ibn Firnas u 9. veku, koji je pronašao način da izradi vrlo bistro staklo. Ove naočari nastale su poliranjem i oblikovanjem zaobljenog kamena, koji se koristio za gledanje, i bile su poznate kao kamenje za čitanje.

Oko 1284. u Italiji, Salvino D’Armate je dobio priznanje za izum prvih nosivih naočara. Najraniji slikovni dokaz korištenja naočara je portret kardinala Huga de Provenca koji čita rukopis, a naslikao ga je Tomaso da Modena 1352. godine. Drugi rani primerak je prikaz naočara pronađen u Severnim Alpama, u crkvi u Bad Vildungenu u Nemačkoj 1403.

Postoji mnogo teorija o zaslugama za izum tradicionalnih naočara (naočala).

Po nekim pričama – legendama zaslugu za izum naočara pripisuju Rodžeru Bejkonu. Bejkon je poznat kao prvi koji je 1262. napisao referencu o karakteristici sočiva da uvećavaju predmete, iako je to bilo obznanjeno u Alhazenovoj knjizi o optici iz 1021.godine. Bejkonova rasprava De iride („Na dugi“), koja je napisana dok je Bejkon bio učenik Roberta Grosetesta, oko 1235, spominje korišćenje sočiva za čitanje najmanjih slova s znatnih udaljenosti.

Tako je naučnik Salvino D’Armate, koji je u 13. veku izumio prve naočale sa staklenim lećama.

Godine 1676, Frančesko Redi, profesor na Univerzitetu medicine u Pizi, napisao je kako poseduje 1289 rukopisa čiji se autori žale da ne bi bili u mogućnosti čitati ili pisati da nije bilo nedavnog izuma naočala. On je takođe napisao belešku o propovedi iz 1305, u kojoj je propovednik, dominikanski redovnik Fra Điordano da Rivalto primetio da su naočari bile izumljene pre više od 20 godina, i tvrdio da je lično upoznao izumitelja.

Prema tom dokazu, Redi je zaslugu za ponovni izum naočara pripisao drugom dominikanskom monahu iz Pize, Fra Alesandru da Spini, jer je izvorni izumitelj to otkriće držao u tajnosti. To pravo je sadržano u njegovom testamentu.

I dok tačan datum i izumitelj mogu biti zauvek osporavani, (odnosno niko sa sigurnošću ne može reći ko ih je prvi napravio) gotovo je sigurno da su naočari izumljene između 1280. i 1300. u Italiji.

Prvi put se spominjanje naočala se javlja u talijanskoj knjizi „The Little Handbook of the Eyeglasses“ iz 1286. godine. U to vreme, naočale su bile nazivane „pince-nez“ i bile su pričvršćene na nos zahvaljujući kvačicama koje su se naslanjale na most nosa. Međutim, ove naočale bile su vrlo krhke i često su se lomile.

Naočari iz tog preioda imale su konveksna sočiva koja su mogla ispraviti i hiperopiju (dalekovidnost) i prezbiopiju, koja se obično javlja kao simptom starenja. Veruje se da je Nikolas od Kuse otkrio dobrobit konkavnih sočiva u ispravljanju miopije (kratkovidnosti). Tek je 1604. Johanes Kepler objavio raspravu o sočivima i astronomiji, u kojoj je dao prvo ispravno objašnjenje zašto konveksna i konkavna sočiva mogu da isprave prezbiopiju i miopiju.

Američki naučnik Benjamin Franklin, koji je patio i od miopije i prezbiopije, izumeo je bifokalne naočari 1784. godine kako bi izbegao često menjanje dva para naočala. Dok je prva sočiva za ispravljanje astigmatizma konstruisao je britanski astronom Džordž Bidel Eri 1825.godine

S vremenom je i izrada okvira za naočari napredovala. Prvi primerci su bili namenjeni za nošenje u ruci ili za pričvršćivanje na nos takozvani cvikeri. Đirolamo Savonarola je predložio da se okviri fiksiraju pomoću trake koja se obavije oko glave, a sve bi dodatno učvrstio šešir.

Moderne okvire za naočari, podržane krakovima za učvršćivanje oko ušiju, unapredio je 1727. britanski optičar Edvard Skarlet. U početku to unapređenje nije naišlo na veći ođek javnosti te su lornjeta ostala u modi kroz 18. i početak 19. veka.

Početkom 20. veka Moric fon Ror u fabrici Cajs (uz pomoć H. Boegeholda i A. Sonefelda) izradio je Boegehold Punktal, sferna sočiva s fokusom u jednoj tačci, koja su dominirala mnogo godina.

Uprkos rastućoj popularnosti kontaktnih sočiva i laserske korektivne hirurgije oka, naočari se uobičajeno nose, kao što se i njihova tehnologija poboljšava. Na primer, danas je moguće kupiti okvire napravljene od posebnog, prilagođavajućeg metala koji se nakon savijanja vraća u prvobitni oblik. Drugi okviri imaju elastične zglobove. Ovi dizajni omogućavaju ugodnije nošenje i pružaju bolju zaštitu od moguće nesreće. Moderni okviri se takođe često izrađuju od čvrstih, laganih materijala, kao što su primese titana, koji nisu ranije bili dostupni.

Danas postoje razne vrste naočara:

Korektivne – prilagođavaju žarišnu daljinu oku, kako bi ublažile efekt kratkovidnosti (miopija), dalekovidnosti (hiperopija) ili astigmatizma
Zaštitne – najčešće izrađene od plastičnih leća otpornih na lomljenje, kako bi zaštitile oči od letećih čestica.
Sunčane – s lećama koje su propisane na recept ili onima bez recepta, te se zatamnjuju da bi zaštitile od sunčeve svjetlosti i ultraljubičastog zračenja

O ovim zadnjim (s popisa gore) sunčanim naočarim kaže se sledeće…

U početku su naočare za sunce imale posebnu namenu, ali to nije bila zaštita od sunca. Dimno senčenje, prvi način zatamnjivanja naočara, jeste tehnologija koja se razvila u Kini pre 1430. godine. Ova zatamnjena stakla nisu imala dioptriju, niti su prvobitno bila namenjena ublažavanju jačine sunčevih zraka.

Savremene sunčane naočare, u današnjem smislu te reči, pojavile su se tek 1929. Sam Foster, osnivač kompanije Foster Grant, prodao je prve „foster grant“ naočare za sunce na Boardwalk u Atlantik Sitiju. Do 1930. sunčane naočare su ušle u modu.

I dok se spremao Drugi svetski rat, Rey Ban je, 1936. godine, dizajnirao antiglare avijatičarske naočare za sunce, koristeći polarizovanu tehnologiju proizvodnje stakala koju tek što je bio izumeo Edvin H. Land, osnivač Polaroid korporacije.

Takođe je dizajniran i blago savijen okvir rama, da bi se maksimalno zaštitile oči avijatičara čiji se pogled neprestano spušta prema komandnoj tabli aviona. Letači su naočare dobili besplatno, dok je šira javnost već 1937. godine bila u prilici da kupi model koji je zaustavljao sunčeve zrake, baš kao što su to činile i avijatičarske danas na daleko poznate „rey-ban“ naočale

Danas postoje različite vrste naočala, od klasičnih okvira do modernih oblika i materijala. Ukratko, naočale su se razvijale kroz vekove, a danas su dostupne u različitim oblicima i s različitim vrstama leća.

Iako se tehnologija i materijali menjaju, ova pomagala za vid i dalje su izuzetno važna za mnoge ljude širom sveta.

Izvor: Zanimljivosti dana