MISTERIJE: Poreklo legende o Atlantidi

Atlantida misterija i legenda koja još uvek traje…Odakle legenda o njoj – toj misterioznoj Atlantidi? Grci su svojim legendama vekovima očaravali ljude širom sveta. Ikar, Prometej, Perzej, Sizif i stotine drugih čvrsto su se urezali u pamćenje čitalaca. Postoji, međutim, jedna legenda čija intrigantnost nadvisuje sve ostale legedna o Atlantidi…

Žar sa kojim se o njoj priča s vremenom se samo razbuktava i verovatno nikada neće ni nestati. To je priča o Atlantidi. Ispričao ju je Platon. Njegova dela „Dijalozi“ i „Timej“ govore o nezaboravnom Solonovom putovanju u Egipat 583. godine pr.n.e..

Ono što je Solona vuklo na putovanje nisu bile piramide, hramovi ili drugi materijalni ostaci te slavne kulture. Vuklo ga je nešto puno vrednije – znanje, znanje o proteklim vremenima. Ono što je tamo saznao od Egipatskih sveštenika ni sam nije mogao očekivati.

O Solone, govorićemo Tebi i Tvom narodu iz zahvalnosti prema boginji, koja je podigla i poučila vaš grad pre stotinu godina, primivši vaše seme – rod od Gee i Hefesta… Dakle, govorićemo Ti o Tvojim precima koji su živeli pre devet stotina godina i kazivaćemo Ti, ukratko, o zakonima i najlepšim delima što su ih stvorili.

Drugi put, govorićemo Ti detaljnije o istim događajima služeći se istim spisima i svedočanstvima. Razmotri, stoga, njihove poredeći ih sa našim današnjim i naći ćeš da su tada u besprekornom redu živele klase svštenika odvojene od drugih, potom cehovi zanatlija, s tim što se predstavnici različitih zanata nisu međusobno mešali, zatim tu su bile klase pastira, lovaca i poljoprivrednika. Ipak klasa ratnika imala je najveći ugled i privilegije.

Ona je živela odvojeno od svih klasa, a zahvaljujući tadašnjim zakonima, nisu se ničim drugim bavili do stvarima rata… Boginja, koja vam je prvima podarila ustave i uređenje smestila vas je na lepo mesto računajući da će srećna umerenost godišnjih doba dati najmudrije ljude.

Dakle, boginja, kao poznavalac rata i nauke, izabra i najprije naseli ovo mesto koje bi moglo dati ljude najsličnije onima. I živeli ste tako sa takvim zakonima i još boljom upravom, nadvisujući sve ljude u svim vrlinama, kako, i odgovara deci i učenicima bogova. Brojna su bila velika dela vašeg grada, kojima se mi i danas divimo. Jedno delo, ipak, svojom veličinom i vrlinama sve nadvisuje. Jer, govore zapisi da je vaš grad uništio jednu veliku vojsku što je bezobzirno pokoravala i zauzimala celu Europu i Aziju napredujući od Atlantika.

To more je tada bilo plovno i imalo je jedno veliko ostrvo ispred onog ulaza što se zove, kako vi to kažete, Heraklovi stupovi (Gibraltar). Tada, dakle, o Solone, tada se moć vašeg grada pokazala na delu, po vrlini i snazi, a pošto je nadvisila sve po velikodušnosti i po svim ratničkim veštinama, prisiljena da se bori sama zbog bega drugih, suoči se tako sa najvećim opasnostima i porazi napadače, učvrsti pobedu i od ropstva spasi narode još nepokorene i plemenito oslobodi sve druge, koji su živeli do Herkulovih stupova pa naovamo!… Ali kasnije, desiše se strašni zemljotresi i poplave.

U toku jednog dana i jedne noći svi vaši ratnici propadoše u zemlju, a slično nestade i ostrvo Altantida koji more proguta: stoga je to more neprolazno i neistraženo. Plovidbu sprečavaju veliki plićaci od blata koje je ostalo od ostrva što je potonuo u morske dubine…

Platonu je o Solonovim putovanjima pričao i Kritije:

Kada su bogovi delili zemlju, neki su dobili velike, a neki male oblasti u kojima podigoše svoje hramove i žrtvenika. Posejdon je odabrao ostrvo koje će kasnije dobiti ime Atlantida i smestio tamo decu smrtne žene. Izabrao je neobično mesto: blizu mora, ali usred ostrva, u ravnici za koju se pripovedalo da je najlepša i najplodnija od svih poznatih nizija. U blizini ravnice, na udaljenosti od pedeset stadija (starogrčka mera koja iznosi 192 metra) prostirala se jedna pitoma planina. Na njoj je stanovao jedan od onih ljudi što su tamo još od početaka, rođeni iz zemlje, neki Evenor sa ženom Leukipom.

Oni su imali samo jednu ćerku, Klito. Kada je devojka bila za udaju, majka i otac umreše, a Posejdon, zaljubljen, leže s njom, a da bi utvrdio brežuljak na kome je živela, okruži ga naizmence prstenovima mora i kopna, kako joj ne bi mogli prići ljudi, jer u to doba još nije bilo lađa za plovidbu. Kao bog, Posejdon je lako ukrasio novo ostrvo formirano u sredini prstenasta mora i kopna. Iz zemlje je izveo dva izvora vode (iz jednog je tekla hladna, a iz drugog topla voda!), a zemlji podario plodnost i raznoliko voće i povrće…

Kasnije su Atlantiđani oko tih izvora napravili mnoge palate, terme, bazene i parkove. razvijenom vodovodnom mrežom pitka voda se odatle dovodila do svih delova carstva. Klito i Posejdon su imali deset sinova i svakom od njih su podarili jedan deo ostrva. Središnje ostrvo dobio je najstariji sin Atlant po kojemu je Atlantida kasnije i dobila ime. Atlant i njegovi potomci uspešno su vodili ratove sa okolnim zemljama i samo po sebi predivno ostrvo ukrasili mnoštvom dragocenosti iz pokorenih zemalja.

Veliki deo tog bogatstva činio je materijal koji se vadio u rudnicima na čitavom pstrvi a bio je dragoceniji od zlata. Zanimljivo je da se i u Keltskoj mitologiji spominje narod koji je došao „iz mora sa zapada“ a bio je vešt u izradi oružja od neobičnog materijala kojeg su zvali „belo srebro“. Svojim veštim rukama Atlantiđani su glavni grad Atlantide, Posejdon, pretvorili u kraljevsku prestolnicu dostojnu bogova.

Samo središte grada nalazilo se u centru prstenova:

Ostrvo, na kome je bila kraljevska palata, imao je prečnik od pet stadija (960 metara). Ostrvo i kopneni pojasevi bili su obloženi kamenim zidovima, a od kamena su bili podignuti mostovi, kule i vrata na njima. Kamen je bio različite boje: beli, crveni i crni. I zgrade su bile izrađene od raznobojnog kamenja, a celi zid spoljašnjeg pojasa bio je obložen bronzom, zid unutarnjeg pojasa bio je premazan rastopljenim kalajem, a zid same akropole – mjedi koja je imala vatreni sjaj. U samom središtu, sveti hram Klito i Posejdona, bio je nepristupačan i okružen zlatnim zidom. U ovom hramu donesen je na svet porod deset atlantidskih kraljeva, pa su se tu svake godine prinosle žrtve…

Na žalost Atlantiđani nisu bezbrižno uživali u bogatstvima koje su im podarili bogovi. Nad njihovom civilizacijom uvijek je padala senka straha a bacao ju je Pico Alto, najveći vulkan Atlantide. Bez obzira na poštovanje i žrtve koje su mu ukazivali Pico Alto je bio nemilostiv. U samo jednoj erupciji u vode Atlanskog okeana potopio je sav božanski i ljudski trud. Nije dopustio da iza njega išta ostane, ništa osim legende.

Nestali svetovi – Legenda u koju svi veruju

Platonova priča o Atlantidi i opis njene tragične propasti, tokom mnogih vekova smatrani su legendom. Pa i danas, u naučnom svetu ne postoji jedinstveno mišljenje da li je ova hipotetična civilizacija zaista postojala. Možda jeste, a možda i nije… Postoji mnoštvo pretpostavki i naučnih hipoteza o tome da li je Atlantida uopšte postojala, gde se nalazi i zašto je (i kako) išcezla sa lica naše planete.

Najvažniji izvor o njenom sjaju nalazimo u Platonovim „Dijalozima“ („Timej) u kojima navodi priču koju je za vreme svog boravka u Egiptu, oko 583. godine pr. n. e., čuo grčki filozof Solon. Gde se nalazila? Nekada, u davna vremena, iza moreuza „Herkulusovi stubovi“ (Gibraltar), zabeležio je Platon, prostiralo se veliko ostrvo koje se zvao Atlantida.

Ostrvo je imalo površinu oko 154.000 kvadratnih milja, a na njemu je živelo oko 20 miliona ljudi. Zemlja je obilovala toplim izvorima, a u šumama su živeli slonovi i druge afričke životinje. Plodne ravnice bile su ispresecane mnogim kanalima, koji su služili kao vodeni putevi za prevoz razne robe i poljoprivrednih proizvoda. O bogatstvu ove hipotetične civilizacije govori podatak da je njen glavni grad bio opkoljen visokim bronzanim zidovima, a dvorci, vile i hramovi bili su prekriveni zlato i srebrom LEGENDARNA ZEMLJA: Mnogi istraživači smestili su Atlantidu u Atlatski okean, u blizini Azorskih ostrva.

Od 12.000. pa sve do 9000. godine, Atlantida je gospodarila tim delom sveta, upravljajući gigantskom mediteranskom carevinom, koja je dopirala sve do Egipta i Italije.

Atlanti su se borili za stvaranje takve državne zajednice u kojoj bi ideali bratstva i prijateljstva predstavljali najveće blago. Ali, „jednoga užasnog dana i jedne užasne noći“, navodi Platon, „Atlatidu je progutalo – more!…“ Od tada do danas o njoj je napisano preko 20.000 knjiga u kojima se iznose bezbrojne pretpostavke.

Jednu od poslednjih napisao je austrijski inženjer Oto Henrih Muk, čovek veoma širokih pogleda. Muk naglašava da je Platon govorio istinu i dodaje da se Atlantida mogla nalaziti u blizini Azorskih ostrva, koji leže na udaljenosti od 1.200 kilometara od Evrope. Šta je zapamtio Kromanjonac? Ako je to tako, ova je blistava imperija sigurno imala svoje kolonije na Starom kontinentu.

Ali, gde?!

Primitivna keramika i primitivno oruđe Neandertalca govore o tome da je Evropa u ta davna vremena još uvek preživljavala – kameno doba! Muk je obratio pažnju da je Kromanjonac, koji je bio viši rastom i koji je bio na daleko višem kulturnom nivou od Neandertalca, živio otprilike u isto vreme sa Atlantima. Izvanredne slike divnih ljudi sa bronzano obojenom kožom u pećinama Španske i južne Francuske danas se pripisuju umetničkim vizijama čoveka iz Kromanjona.

Njegovi ukrasi, oruđe za rad i drugi predmeti, bili su izrađeni veštije i sa znatno više umetničkog ukusa od neandertalskih. Drugim rečima, to su ostaci jedne visoko razvijene kulture, koja u mnogo čemu predstavlja kontrast u odnosu na primitivni način života neandertalskog čoveka!

Sjajna civilizacija

Ako je postojala, Atlantida je dosegla visoki stepen civilizacije, a njen glavni grad blistao je u zlatu i srebru. Istražujući grobove Kromanjonaca, Muk je izneo pretpostavku da su oni bili žitelji Atlantide. On je obratio pažnju i na sledeću činjenicu: ogromne oblasti Evrope za vreme egzistiranja hipotetične civilizacije bile su još prekrivene snegom i ledom, jer su glečeri počeli da se tope i nestaju tek u 11. milenijumu pre nove ere.

Zašto? Zašto topla Golfska struja, koja danas zagreva obale Evrope, nije tada funkcionisala? Da je u tome nije možda sprečavala neka golema prirodna pregrada – Atlantida – pita se Muk i dodaje da je Golfska struja zapljuskivala obale legendarnog kontinenta, da je upravo ona stvorila onu blagu klimu o kojoj je s oduševljenjem govorio Platon?!… Postoje li dokazi za takvu tvrdnju? Da, postoje!

Kakvu tajnu skrivaju jegulje? Muk ih je pronašao u neobičnom i za sada neobjašnjivom ponašanju evropskih jegulja. Napuštajuci svoj zavičaj – Sargasko more, koje se nalazi jugozapadno od Azorskih ostrva, jegulje se upućuju Golfskom strujom i, reklo bi se potpuno besmisleno, putuju u Europu i završavaju u rekama koje se ulivaju u Mediteran.

Nakon nekoliko godina jegulje se vraćaju u Sargasko more, gde polažu ikru i završavaju svoj životni ciklus. Šta ih nagoni na tako opasna putovanja? Nauka na to još nije dala definitivan odgovor. Možda se, kaže Muk, na to pitanje može dati sledeći odgovor: kada su se instikti jegulja tek formirali, slatke rečne vode na Atlantidi, u kojima su one mogle da nađu utočište od morskih grabljivica, nalazile su se sasvin blizu Sargaskog mora.

Slepi instikt ih i danas, hiljadama godina nakon nestanka Atlantide, i dalje tera na duga i neizvesna putovanja tokovima Golfske srtuje! Muk je pratio trag koji je Atlantida kao svojevrsni most mogla da odigra između Evrope i Amerike. On je obratio pažnju na sličnost egipatskih, srednjoameričkih i južnoameričkih piramida u dolini rijele Moce.

Zatim na slične elemente u kulturama Baska i Maja. Muk piše o jednom baskiskom misionaru koji je bio zapanjen kada je otkrio da ga ljudi u džunglama Guatamale odlično razumeju i da koriste slična oruđa pri obradi zemlje kao i njegov narod.

Šta je načinilo depresije u Atlantiku? Platon je tvrdio da je Atlantidu progutalo more. Muk je u svojim istraživanjima počeo da traga za „izgubljenim kontinentom“ i po dnu Atlantskog očeana. Zahvaljujući okeanografiji, nauka danas raspolaže detaljnom kartom morskog dna. Dno Atlantika podeljeno je na dva dela velikim podvodnim grebenom čija visina pod morem dostiže 3 000 metara, a proteže se od Islanda do Antarktika.

U području Azorskih ostrva taj se greben širi u plato širine 400 i dužine 1000 kilometara. Severno od njega podižu se podvodne vulkanske planine. Pojedini njihovi vrhovi uzdižu se nad površinom okeana. To su danas Azorska ostrva, čiji oblik i razmere uveliko podsećaju na – Platonovu Atlantidu!

Stravična kataklizma

Hipoteticki kontinent Atlantida završio je u katastrofi kosmičkih razmera. Prema nekim pretpostavkama, Atlantida je nestala nakon što je našu planetu pogodio ogromni asteroid. Pri razvijanju svoje hipoteze, Muk je bacao poglede i na priobalne regione severnoameričkog kontineta. U rejonu grada Carstona, u Južnoj Karolini (SAD), aerofoto-snimanjem 1930. godine načinjena je karta celokupne oblasti, koja neodoljivo podseća na bojno polje prekriveno sa oko 3.000 okruglih i ovalnih kratera, čiji su „grudobrani“ okrenuti prema jugoistoku.

To je po mišljenju Muka veoma ozbiljan dokaz u korist hipoteze da su kratere stvorile krhotine nekog nebeskog tela koje je doletelo iz severozapadnog pravca. Razume se, udubljenja u Južnoj Karolini su znatno manja od dveju ogromnih depresija koje se nalaze na dnu Karipskoga mora; one dostižu dubinu od 9.000 metara i imaju površinu od 500.000 kvadratnih kilometara. Kakve su ogromne sile stvorile ta gigantska udubljenja na morskom dnu i šta je izazvalo pojavu vrtaca na obali Južne Karoline? Katastrofa je došla s neba!

Platon pominje odstupanje u kretanju zvezda i ogromnim požarima na Zemlji, koji su pratili katastrofu Atlantide. Muk smatra da je u skretanju zvezda reč o – asteroidu. Matematički proračuni dovode do njegovog zaključka da je asteroid „dospeo“ iz pravca asteroidnog pojasa Adonis i pri orbitiranju oko Sunca po opasnoj ekscentricnoj probiti skrenuo s nje i obrušio se na Zemlju! Slično gigantskoj raketi, asteroid se iz zapadnog pravca spuštao na Zemlju. Sudeći prema veličini podmorskih depresija, Muk pretpostavlja da je prečnik kosmickog giganta dostizao oko – 11 kilometara!

Na visini od oko 300 kilometara asteroid je zbog zapaljenog vodonika počeo da sija jarko crvenom bojom. Za njim se vukao rep zapaljenih gasova, dugačak oko 60 kilometara. Pri prodoru kroz atmosferu, on se raspao na manje delove. Dva džinovska dela asteroida, svaki težak od mnogo milijardi tona sručila su se u okean, stvorivši portorikansko udubljenje, a manje krhotine izrovašile su tlo u Južnoj Karolini.

Ti udari apokaliptičke snage izazvali su eksploziju koja je zahvatila ogromnu teritoriju. Još dva gigantska komada asteroida pogodila su Zemljinu koru na veoma osetljivom mestu – u rejonu Atlantskog grebena – i aktivirale sve vulkane u njegovom lancu. Stravična kataklizma zahvatila je Atlantidu i pretvorila je u pustoš.

Zašto su nestali mamuti? „Za jedan užasan dan i jednu užasnu noć“, kako je pisao Platon, „Atlantida je išcezla“. Još dugo su nakon toga zemljotresi potresali kontinente, pa je severoistočni deo Južne Amerike potonuo u Atlantik, a njen severozapadni deo izronio iz voda Pacifika, prenoseći gradove sa nivoa mora do vrhova današnjih Anda.

Istovremeno, gigantski crni oblaci, ispunjeni otrovnim gasovima, gušili su ljude i životinje širom naše planete. Kao dokaz za tu hipotezu Muk navodi iznenadni nestanak mamuta. Preživevši desetine hiljada godina u Sibiru, koji do tada nije bio pod ledom, oni su iznenada uginuli. Svi do jednoga! Autor hipoteze tvrdi da je oblak otrovnih gasova te kolose ubijao na licu mesta.

Po njegovom mišljenju, nije izneta još ni jedna činjenica koja bi objasnila iznenadno smrzavanje dlakave sabraće slonova, niti se zna šta je to što je uticalo da se Sibir pretvori u gigantski frižider. Da li je pogodak asteroida doveo do oscilacije Zemlje za vreme njenog rotiranja, što je izazvalo predislokaciju polova i naglu izmenu klime? – postavlja Muk pitanje i dodaje da su se u ogromnom crnom oblaku mogle nalaziti i one kolosalne količine vode koje su izazvale svetski potop o čemu govore legende mnogih naroda. Interesantno je da Platon ukazuje na „more blata“ koje je za duže vreme onemogućilo plovidbu brodova izvan Gibraltara.

Godine 1822. arheolog Leonard Vulej započeo je radove na iskopavanju grada Ura, prestolnice drevnih Sumerana. Ispod grobnica prvih careva, ekspedicija je otkrila sloj mulja i prljavštine, debljine gotovo tri metra. U istom sloju nisu bili otkriveni nikakvi arheološki ostaci. Baš nikakvi. Sve što je do tog vremena postojalo, kao da je netragom išcezlo! Rađanje nove civilizacije

Prema Mukovim proračunima, čovečanstvu je bilo potrebno tri hiljade godina da bi se oporavilo od katastrofe izazvane padom asteroida. Skoro sve to vreme ogromni crni oblak vulkanske prašine visio je nad severnom Evropom.

Za one koji su preživeli kataklizmu, život pod tim oblakom predstavljao je kratku i tešku borbu za opstanak. Ljudi su lutali pod crnim nebom, na kome se Sunce samo ponekad pojavljivalo kao daleka fatamorgana; a u vreme kada je čovečanstvo stvorilo nove uslove za razvoj svoje civilizacije – to je bilo u četvrtom milenijumu pre nove ere – od Atlantide je ostala samo legenda. Sva dostignuća nekadašnje nauke, umetnosti i kulture uopšte, bila su zbrisana. Čovečanstvu je bilo potrebno još 6.000 godina da bi steklo nova znanja; njih je koristio i Muk da bi postavio svoju teoriju o uzrocima propasti blistave Atlantide.

Nikakav asteroid nije udario Atlantis, niti postoji bilo koji dokaz za ovu tvrdnju. Nije sve to bilo zbrisano, nego je bilo sakriveno kasnije. Atlantis nije samo legenda. Izneći dokaze da je postojala. I taj Muk ne zna ništa. Nisu svi izginuli sa potop Atlantisa, nego su neki od njih otišli u druge delove sveta.