Mačke svedoci? Jer čuvaju uzorke DNK osobe s kojom su bile!

Novo istraživanje sugeriše da bi mačke mogle biti ključni svedoci iznenađujući izvori dokaza kada je zločin počinjen. Konkretno, mačje krzno može zadržati dovoljno DNK koje je izbacila osoba koja je bila u njihovoj blizini ….

da posluži kao dokaz o prolaznom susretu između njih dvoje.

To bi moglo značiti da, iako mačke ne mogu biti ispitane, one bi mogle da pomognu u identifikaciji počinilaca zločina.

Nova studija je prva koja ispituje kako kućni ljubimci mogu doprineti prenosu DNK, tako da ima još mnogo posla da se uradi. Ali to predstavlja pozitivan korak ka budućem prikupljanju sveobuhvatnijih forenzičkih dokaza – koji bi, očigledno, bili od velike pomoći policijskim istragama.

„Prikupljanje ljudske DNK treba da postane veoma važno u istragama na mestu zločina, ali nedostaju podaci o životinjama pratiocima kao što su mačke i psi u njihovom odnosu prema prenosu ljudske DNK“, kaže forenzičar Hajdi Monkman sa Univerziteta Flinders u Australiji.

Ove životinje pratioci mogu biti veoma relevantne u proceni prisustva i aktivnosti stanovnika domaćinstva ili bilo kojih nedavnih posetilaca na mestu događaja.

Poslednjih godina, tehnologija analize DNK postala je toliko sofisticirana da čak i najsitniji tragovi genetskog materijala mogu biti relevantni za istragu mesta zločina. A mi neuredni ljudi ostavljamo svoj DNK svuda. Čak i samo kratak kontakt sa objektom može preneti tragove našeg genetskog materijala. Takozvana DNK na dodir nije sama po sebi dovoljna za pozitivnu identifikaciju osumnjičenog, ali se može koristiti da podrži druge linije dokaza ili isključi ljude.

DNK dodira dobijena sa površine ne zahteva čak ni da osoba dodirne tu površinu, nužno. Može se transportovati na više načina, u ćelijama kože ili dlačicama koje lebde sa tela u prolazu, na primer. U tome mogu igrati ulogu kućni ljubimci.

Tako su se Monkman i njena koleginica sa Univerziteta Flinders Marija Goraj, iskusna istražiteljica mesta zločina, udružile sa forenzičarem Rolandom van Oršotom iz Odeljenja za forenzičke usluge policije Viktorije u Australiji da vide da li mogu da izvuku tragove čitljive ljudske DNK iz mačaka kućnih ljubimaca.

Njihovo istraživanje je sprovedeno na 20 mačaka iz 15 domaćinstava. U domovima učesnika studije, istraživači su dva puta brisali krzno sa desne strane svake mačke i sakupili uzorke DNK od većine učesnika studije na ljudima (jedno je bilo maloletno dete koje nije uzorkovano). Zatim su obrađeni brisevi mačaka i uzorci ljudske DNK.

Pored toga, stanari domaćinstva popunjavali su upitnike o svakodnevnom ponašanju i navikama mačaka. Ovo je uključivalo koliko često je mačku dodirivao i ko je u domaćinstvu.

Nivoi DNK koji se mogu detektovati pronađeni su u 80 procenata uzoraka mačjih briseva. Za sve mačke, nije bilo značajne razlike između količine prisutne DNK i vremena od poslednjeg kontakta sa čovekom ili dužine dlake mačke.

Tim je uspeo da generiše DNK profile od 70 odsto mačaka u studiji koji bi se mogli dovoljno dobro protumačiti da bi bili povezani sa čovekom. Većina DNK je bila od ljudi u sopstvenom domaćinstvu mačke, ali na šest mačaka otkrivena je samo nepoznata ljudska DNK.

Dve od tih mačaka provele su dosta vremena u krevetu deteta čija DNK nije uzorkovana, što bi moglo da objasni neke od ‘misteriozni’ rezultata. Poreklo neidentifikovane DNK na četiri preostale mačke nije poznato. Nijedno od domaćinstava nije imalo posetioce najmanje dva dana pre uzimanja brisa piše naučni portal sciencealert

Jedan slučaj je bio posebno interesantan: domaćinstvo sa dve mačke i dve osobe. Jedna od mačaka, sfinks bez dlake, nosila je DNK nepoznatog trećeg čoveka. Druga mačka, kratkodlaki ragdoll, nije. Obe mačke su podjednako komunicirale sa ljudima u svom domaćinstvu.

Mogući izvori mogu uključivati direktan transport DNK od čoveka, kao što je tapšanje ili četkanje mačke o kontaminiranu površinu. DNK se takođe mogao zadržati od kada je mačka poslednji put imala kontakt sa posetiocem

„Način prenosa ove DNK na mačku, kao i njegova postojanost na njima, je nepoznat“, pišu istraživači.

„Potrebna su dalja istraživanja o prenosu ljudske DNK na i sa mačaka, kao io postojanosti ljudske DNK na mačkama i šta može uticati na različite nivoe DNK pronađene kod mačaka, kao što su navike ponašanja i status vlasnika.

Izvor:Zanimljivostidana.com