Između Francuske i Švajcarske postoji država Republika Le Sože!

Za ovu državuu Evropi verujemo mnogi nisu znali niti znaju da postoji!….U dolini Sauže postoji mikronacija (samoproglašena imaginarna država ) Republika Le Sože koja ima svoj jezik, zastavu, pa čak i himnu…

Činjenica da je Francuska nije priznala, nije sprečila lokalno stanovništvo da izabere svog predsednika.

Republika Le Sože se nalazi u istočnoj Francuskoj, u regiji U-Dub (fran. Haut-Doubs), u šumovitom pojasu duž granice sa Švajcarskom. Njena predsednica je 85-godišnja Žaožet Bertan-Purše, čija vlast se prostire na teritoriji od 128 kvadratnih kilometara i broji oko 5.000 stanovnika

Iako uglavnom ignorisana od strane francuskih zvaničnika, ova teritorija se naziva republikom još od 1947. godine, i to zahvaljujući jednoj šali

„Moj otac Žorž je imao restoran u blizini opatije, u selu Monbenoa. Jednog dana, na ručak u restoran došla je delegacija iz regiona Dub, a moj otac je u šali upravnika regiona da li ima dozvolu za ulazak na teritoriju Le Sože. Luj Otavijani, čelnik regiona Dub, koji je takođe voleo šalu, pošto je od mog oca saslušao priču o istoriji Le Sože, odgovorio je: „Ovo zaista deluje kao republika, a pošto republici treba predsednik, proglašavam te predsednikom“ – priseća se Georgette Bertin-Pourchet

Tako je nastala dinastija Purše, a njen osnivač Žorž kao prvi predsednik upravljao je teritorijom koja je uključivala 11 sela i nekoliko hiljada stanovnika, sve do svoje smrti 1968. godine. Moguće da bi šala tada pala u zaborav da odlučnošću sveštenika iz opatije Monbenoa i predsednika seoske opštine nije spasena tako što su oni 1972. godine saopštili Žaožetinoj majci, Gabrijeli, da su je građani republike izabrali za presednika, merenjem jačine njihovih aplauza.

Iako se poreklo republike, moguće zasniva na pošalici, istorija ovog izolovanog kutka Francuske seže 1.000 godina unazad, kada je dolina koja leži na nadmorskoj visini od blizu 1.000 metara bila veoma nepristupačno područje obraslo šumom i neprohodno, zahvaljujući velikim nanosima snega.

Jedini stanovnici, koji su u to vreme naseljavali ovu oblast, bili su srednjovekovni isposnici koji su tragali za osamom. Jedan od njih, po imenu Benoa, osnovao je isposnički manastir koji je potom postao opatija Montbenoa.

Tokom 1150. godine, oblast je od strane lokalnog plemića Sir of Žu dodeljena biskupu iz obližnjeg grada Besansona. Isposnici iz švajcarkog regiona Vale udruženi sa radnicima iz obližnje francuske oblasti Savua započeli su krčenje neprohodnih šuma bora i smreke.

Zahvaljujući svom položaju na granici i prirodnim geografskim ograničenjima – rekom Doubs i visokim brdima koja je odvajaju od Švarcarske, oblast je razvila sopstvenu prepoznatljivost. Surovi vremenski uslovi učinili su stanovništvo izdržljivim, među kojima su mnogi od njih potomci prvih savojskih naseljenika, sa istim prezimenima koja traju generacijama

„Volim da naglasim ljudima odavde da je Republika Le Sože smeštena između francuskih gradova Portalijer i Mortoa, Švajcarske i Francuske“ kaže Bertan-Purše.

Masakr koji su 1637. godine izvršili švedski osvajači dodatno je utemeljio čvrstinu lokalne zajednice, a opatija se od tog čina nikada u potpunosti nije oporavila, budući da su neke od najvrednijih rezbarija pokradene tokom napada.
Carinici i predsednica Republike Le Sože Žaožet Bertan-Purše
Oblast ima svoj dijalekt, koji predstavlja verziju francuskog, švajcarskog i arpitan dijalekta rasprostranjenog u italijanskim Alpima. Dijalekt je obnovljen 1910. godine od strane lokalnog kanonika Džozefa Bobilijera, rođenog u mestu Montbenoa, koji je na dijalektu napisao crkvenu pesmu. Ta pesma, ispostaviće se, postaće posle i himna republike, za koju je muziku komponovao Teodor Botrel.

Prva strofa ove himne završava se stihom: „Biti Sože znači verovati da si malo više od običnog Francuza“, a dalji tekst himne otkriva i poruku Šveđanima, „da će ih zadesiti zlo ako se usude da se vrate tako što će biti ispečeni“.

Majka sadašnje predsednice, Gabrijel, bez sumnje je nasledila odlučan duh njenih predaka. Posvetila je 33 godine života kako bi promovisala Le Sože i spasila opatiju od propadanja nastojeći da privuče lokalno stanovništvo i turiste na sajmove, na kojima su prikupljana sredstva za obnovu zdanja. Za svoju majku, koja je umrla u 99 godini života, Bertan-Purše kaže da je odgovorna za većinu velikih projekata.

Jedan od njih je i projekat izrade grba, koji je dizajniran 1973. godine tako da oslikava opatiju, oklop „Sir of Žu“, drvo smreke pod snegom i meandre reke koja predstavlja Dub kako krivuda kroz dolinu. Zastava, zasnovana na starim obeležjima regiona Franš-Komt, dizajnirana je 1981. godine, a pratila ju je i izrada poštanske marke iz 1987. godine, dok su posetioci u to vreme počeli i da dobijaju pisanu predsedničku dozvolu da posete oblast.

Pošto je Gabrijel tokom 2005. godine, njena ćerka nije bila voljna da se prihvati predsedničke pozicije.

„Zaklela sam se da nikada to neću raditi. Trebalo je da to prekinem nakon majčine smrti. Mi nikada nismo stizali da zajedno ručamo ili večeramo jer su roditelji neprestano bili nečim zauzeti“ kaže Bertan-Purše.

Ipak, vlada Sože, sastavljena od premijera, generalnog sekretara, dva carinika i ambasadora, imala je druge planove.

„Nakon što je moja majka umrla, pitali su me da preuzmem funkciju, a ja sam se šest meseci tome opirala. Potom su mi rekli da sam anonimno izabrana, iako nisam videla nikakve rezultate izbora, a oni si nastavili da me ubeđuju da pristanem“ nastavlja ona. Nakon šest meseci je konačno pristala da preuzme funkciju.

„Ostala sam sama. Da je moj suprug Leon bio živ, on nikad ne bi želeo da ja preuzmem tu funkciju, budući da je bio vojno lice, te nikada ne bi mogao da se nosi sa tim što sam ja predsednik. Isto bi bilo i da imam dece. Iako to ne bi to nazvala sudbinom, ipak je presudilo to što sam ostala sama“ kaže Bertan-Purše.

Danas, uprkos njenim poodmaklim godinama, Bertan Purše je aktivnija nego ikad. Police u njenoj kancelariji prepune su dosijea „zaslužnih građana“ čiji se izbor vrši svake godine u prvoj nedelji oktobra, kada republika obeležava svoj dan i slavi one koji joj pružaju podršku. Brojne fascikle u njenom stolu čuvaju uspomene na susrete sa raznim visokim zvaničnicima.

Iako ova republika nije priznata od strane Francuske kao ni drugih država, bivši predsednik Nikola Sarkozi, poštovao je njenu ulogu i imao je običaj da je poziva u Jelisejsku palatu na zvanične ceremonije.

Kutija puna pošte na koju treba odgovoriti dokazuje da je ovo posao koji zahteva više od uobičajenog radnog vremena, te nije neobično što predsednica i članovi vlade obavljaju ove dužnosti i dok su u penziji.

Ipak, nakon 73 godine postojanja, republika se suočava sa potencijalnom krizom. Tokom poslednjih nekoliko godina, Bertan Purše sve glasnije izražava nameru da se povuče sa funkcije.

„Umorila sam se. Želela bih da pronađem naslednika, a niko neće da se prihvati ove funkcije. To je sramota “ kaže ona. Budući da ona nema decu, funkcija predsednika će po prvi put biti dodeljena nekom izvan porodice Purše.

Iako je sve započelo kao šala, za Bertan-Purše i njene kolege republika je projekat koji obavljaju iz strasti, želeći da sačuvaju istoriju i tradiciju starog i ponosnog regiona.