Pas Bobi iz Portugala najstariji pas na svetu

Pas koji se zove Bobi, iz Portugala proglašen je za najstarijeg psa na svetu – i najstarijeg psa koji je ikada živeo saopštila je Ginisova knjiga rekorda Samo dve nedelje nakon što je Spike proglašen ….

najstarijim živim psom na svetu, Ginisova knjiga rekorda dobila je dokaze o starijem psu. Mnogo stariji pas. U stvari, Bobi (rođen 11. maja 1992.) nije samo najstariji živi pas; on je najstariji pas ikada.

Bobi 1. februara 2023. ima 30 godina i 266 dana.

Proživeo je ceo svoj život sa porodicom Kosta u ruralnom selu Conkueiros, u Leiriji u Portugalu. Bobi je čistokrvni Rafeiro do Alentejo, koji je rasa pasa čuvara stoke sa prosečnim životnim vekom od 12-14 godina.

Portugalski psić je oborio skoro vekovni rekord; prethodni najstariji pas ikada, Blui (1910-1939), bio je australijski stočni pas koji je živeo 29 godina i 5 meseci.

Godine 1992. Bobi je registrovan u Servico Medico-Veterinario do Municipio de Leiria (Veterinarska medicinska služba opštine Leiria), koji su potvrdili Bobijev datum rođenja.

Bobijevu starost je takođe potvrdio SIAC, baza podataka o kućnim ljubimcima koju je ovlastila portugalska vlada i kojom upravlja SNMV (Sindicato Nacional dos Medicos Veterinarios; Nacionalna unija veterinara).

Od toga što je po rođenju do sada najstarijI verifikovan pas ikada, Bobijeva priča je zanimljiva! Rođen je kao jedno od četiri muška šteneta, u pomoćnoj zgradi u kojoj je porodica Kosta čuvala drva.

„Imao sam osam godina. Moj otac je bio lovac i uvek smo imali mnogo pasa.“ rekao je Leonel Kosta, koji je sada ima 38 godina.

Zbog broja životinja koje su već posedovali, Leonelov otac je odlučio da ne mogu da zadrže novorođene štence.

„Nažalost, tada su stariji ljudi koji nisu mogli imati više životinja kod kuće smatrali normalnim da životinje zakopaju u rupu kako ne bi preživele“, objasnio je Leonel.

Dan nakon što su štenci rođeni, Leonelovi roditelji su ušli u sobu i brzo ih odveli dok je njihova majka Gira bila odsutna. Međutim, u žurbi, nisu shvatili da su jednog ostavili iza sebe.

Leonel se priseća da su on i njegova braća narednih dana bili veoma tužni, ali su primetili da je Gira nastavila da posećuje pomoćnu zgradu u kojoj su rođeni njeni štenci.

„Situacija nam je bila čudna, jer ako životinja više nije tu, zašto bi ona išla tamo?!”

Odlučili su da prate Giru na jednom od njenih putovanja, gde su otkrili Bobija. Srećom je izbegao istu sudbinu kao i njegova braća i sestre Leonel i njegova braća odlučili su da zadrže Bobijevo postojanje u tajnosti.

Kada su Leonelovi roditelji na kraju otkrili Bobija, bilo je prekasno – mlado štene je već otvorilo oči. Bobi je sada bio deo porodice.Leonel smatra da je jedan od najvećih faktora koji doprinose tome „mirno, mirno okruženje“ u kojem Bobi živi, „daleko od gradova“, izveštava Ginisova knjiga rekorda

Bobi nikada nije bio vezan lancima niti vezan za povodac, i oduvek je uživao u slobodnom lutanju šumama i poljoprivrednim površinama koje okružuju porodičnu kuću Kosta.Leonel opisuje Bobija kao „veoma društvenog“ jer je odrastao sa mnogim drugim životinjama.

Bobijev vid se takođe pogoršao; Leonel ga često primećuje kako se sudara sa preprekama kada hoda.

Zbog godina, Bobi se više odmara nego ranije, a voli da leži u krevetu posle jela. U hladnijim danima radije se opušta pored vatre.