Računar (kompjuter) "AGC" koji je odveo ljude na Mesec!

U nastavku sledi priča o računaru (kompjuteru) „Apollo Guidance Computer“ skraćeno (AGC) koji je odveo misiju „Apolo 11“ na mesec …..Godina 1969. Dok se na Zemlji vrše poslednje pripreme za istorijski TV prenos sletanja Apola 11, lunarni modul Eagle…

nalazi se na 110 kilometara od površine Meseca, a astronauti koji su u njemu, Nil Armstrong i Edvin Oldrin u dramatičnom razgovoru sa bazom u Hjustonu donose odluku da li nastaviti misiju.

U 102. satu i 38. minutu od lansiranja, 20. jula, na monitoru računara pali se žuti taster pokazujući grešku 1202.

Armstrong zabrinuto izveštava Hjuston: „Program Alarm“

„Nama izgleda u redu“, odgovara Djuk iz Hjustona.

„To je 1202“, kaže Armstrong.

„Šta je to? Daj mi podatke sa radara. Pročitaj mi šta je taj alarm“, zahteva od Oldrina.

Jedanaest sekundi tišine.

Armstrong i Oldrin se pitaju da li je njihova misija okončana pred samim ciljem zbog preopterećenja kompjutera. Isto se pitaju i kontrolori leta u bazi u Hjustonu. Najzad, odluka je doneta.

„Prijem“, javlja se Hjuston. 2Status za taj alarm je – nastavi“.

„Prijem“, odgovara Armstrong.

Računar koji je odveo ljude na Mesec (AGC, Apollo Guidance Computer), imao je RAM od četiri kilobajta (4KB) što bi se moglo uporediti sa memorijskim kapacitetom računara koji su u malim serijama proizvođeni na samom početku osamdesetih godina i prethodili čuvenom Komodoru 64.

AGC, Apollo Guidance Computer imao je samo 73 kB (kilobajta) memorije! Dok mu je težini bila neverovatnih ( za današnje uslove) 32 kilograma dok su mu dimenzije bile 61×32×17 centimetar.

Za potrebe Apolo programa hardver ove mašine je dizajniran i konstruisan kroz saradnju sa pet kompanija, između ostalih i Rejteon iz Masačusetsa, koja je i danas uspešan proizvođač vojne opreme, a softver je rađen u laboratoriji Čarls Stark Drejper na Tehnološkom institutu u Masačusetsu (MIT, Massachusetts Institute of Technology).

Prvi softveraš zaposlen na ovom zadatku bila je mlada računarska programerka Margaret Hamilton. Pod njenim rukovodstvom napisan je kod za računar koji je odveo ljude na Mesec, a fotografija ispod upravo prikazuje Margaret i kod za Apolo računar
apolo 11 računar iznad i glavna inžinjerka Margaret Hamilton
U slučaju da padne sistem Apolo računara, korisnik je mogao da se vrati zadatku koji je bio u toku i sačuva najvažnije informacije. Za razliku od današnjih procesora koji operacije izvršavaju kroz takozvani multitasking metod podelom zadataka na delove koji se paralelno izvršavaju, ovaj računar je izvršavao zadatke jedan po jedan.

Operativni sistem Apolo kompjutera mogao je da radi na 8 zadataka u isto vreme. U pitanju je zaista podvig za to vreme i nešto što danas uzimamo zdravo za gotovo.

Pri tom, sledio je listu prioriteta, izvršavajući najpre najvažniji, a potom manje prioritetan zadatak. Dva kontrolna programa raspoređivala su zadatke na izvršnu listu i listu čekanja.

Druga je mogla da procesuira devet kratkih zadataka čije izvršenje nije zahtevalo više od četiri milisekunde. Svi poslovi koji su zahtevali više vremena prosleđivani su na izvršnu listu sa sedam zadataka. Kontrolni programi su na svakih 20 milisekundi ažurirali liste.

Zahvaljujući tome, računar je bio u mogućnosti da izvrši kritične zadatke čak i kad su u sistemu ili softveru postojojali problemi. Upravo takva situacija se desila sa pomenutom greškom 1202, koja se pojavila u trenutku kad je lunarni modul Eagle počeo da sleće.

Ona je označavala nedostatak memorije, a javila se zbog neočekivanog broja podataka o položaju modula, koji su u tom trenutku počeli da pristižu. Na sreću, računar je bio programiran tako da na njih gleda kao na podatke od sekundarne važnosti, pa ih je ignorisao zarad izvršavanja važnijih zadataka.

Armstrong i Oldrin to nisu znali. Odluku o tome da se misija nastavi uprkos grešci doneo je dvadesetšestogodišnji Stiv Bejls, ekspert za sistem navođenja lunarnog modula u Kontrolnoj sobi. Tokom kritičnih 11 sekundi, Bejls se prisetio kako se taj alarm uključivao i tokom simulacije.

U kontrolnom centru, sve što traje duže od tri sekunde, traje predugo, kasnije je rekao, objašnjavajući kako je doneo odluku da se misija nastavi. Kontrolor misije preneo je astronautima Bejlsovu poruku da ignorišu grešku, a iako se ona u narednih par minuta ponovila nekoliko puta, računar je svaki put restartovan i pokrenuti su potrebni programi.

Osim RAM-a, upoređena je i brzina procesora, mesto za skladištenje podataka i još nekoliko komponenti da i se na kraju ispostavilo da su današnji USB-C punjači oko 563 puta brži od kompjutera korištenih u Apollo 11 misiji.

P.S. na kraju pogledajte na ovom linku još neke detalje kako je izgledao računar koji je odveeo Apolo11 na Mesec

Izvor: naukakrozprice.rs / delomično zanimljivostidana.com