TIOACETON je NAJSMRDLJIVIJA hemikalija na svetu

Verovatno ste nekada osetili težak smrad, ali koliko god se sećali nekog neprijatnog smrdljivog mirisa, naučnici kažu da to nije ništa u poređenju sa smradom tioacetona, najsmrdljivijeg hemijskog jedinjenja na svetu.!…

Smeće koje je predugo ostalo kanti za đubre tokm letnjeg dana, miris kanalizacije ili miris javnih toaleta neočišćenih više dana, svi se možemo složiti da smrde, ali njihov smrad nije klasifikovan kao opasan po ljudski život kao što je smrad to jest miris tioaceton retkog hemijskog jedinjenja

Tioaceton je organsko sumporno jedinjenje hemijske formule (CH3) 2CS. Ovaj jednostavni molekul je donekle nezgodno i doduše proizvesti, jer će se na temperaturama iznad -20 ° C zgrušiti i formirati čvrstu supstancu koja se naziva tioaceton, ali u retkim prilikama kada ga je čovečanstvo stvorilo, tioaceton je uspeo da učini da se njegovo prisustvo oseti, i to doslovno.

Najpoznatija priča o nepodnošljivom smradu tioacetona datira iz daleke 1889. godine, kada su radnici u fabrici u nemačkom gradu Freibergu pokušali da proizvedu jednostavnu, ali snažnu hemikaliju, te su slučajno stvorili paniku među stanovnicima grada. Njihov „uspeh“ doveo je do najsmrdljivijeg mirisa koji se brzo širio velikim delom grada, izazivajući nesvesticu, povraćanje i dozu panike.

Nešto slično se dogodilo i malo kasnije 1967. godine, kada su britanski istraživači Victor Burnop i Kenneth Latham pokušali da koriste tioketone za stvaranje novih polimera i ostavili bocu ostatka otvorenu samo nekoliko trenutaka. Nesreća je izazvala mučninu kod ljudi koji radili u zgradama udaljenim nekoliko stotina metara od objekta

„Nedavno smo se našli sa problemom mirisa koji premašuje naša najgora očekivanja“, izvestili su istraživači na stanici Eso Research.

„Tokom ranih eksperimenata, čep je skočio iz boce ostataka i, iako je odjednom zamenjen, rezultirao je trenutnom žalbom na mučninu i bolest kolega koji su radili u zgradi udaljenoj 180 metara. Dvojica naših hemičara koji su istražili pucanje sitnih količina tritiocetona našli su se u neprijateljskim pogledima u restoranu i pretrpeli poniženje zbog toga što je konobarica dezodoransom prskala područje oko sebe. „

Početkom 1960-ih, kada je profesor Roland Maier sa Tehnološkog univerziteta u Drezdenu krenuo u potragu za grupom aromatičnih hemijskih jedinjenja koja sadrže sumpor, zvanim tioketoni, bio je svestan grozne reputacije tioacetona, ali je i dalje bio iznenađen smradom jet ovaj miris je zaista gotovo neopisiv

Zanimljivo je da tioaceton nije toliko komplikovana hemikalija, ali izgleda da niko ne zna tačno zašto miriše tako loše kao što oseća.
Sumpor vezan za njegovu hemijsku strukturu je više nego verovatno krivac, ali zašto ovo posebno jedinjenje miriše mnogo gore od ostalih ostaje zagonetka, koju mnogi hemičari nisu želeli da reše.

„Samo smrdi. Ali to čini nemilosrdno i nepodnošljivo!! To čini ljude koji ga osete da se teturaju, stežu stomake i prestrašeni beže. Smrdi do mere koja ljude tera da sumnjaju na zle natprirodne sile.“ rekao je medicinski hemičar Derek Love za Sciencemag.

Prema Benjaminu Andrikopoulosu, studentu master studija hemije na Univerzitetu u Melbourneu, snaga tioacetona možda ima neke veze sa našom evolucijom. Od pamtiveka, ljudi su sumpor povezivali sa trulom hranom, sa onima koji su mogli lakše da otkriju miris, izbegavajući bolest ili smrt, i prenoseći jak osećaj mirisa na svoje potomstvo.

Tokom desetina hiljada godina postali smo u stanju da osetimo miris supstanci koje sadrže sumpor u količinama od 1 dela na milijardu ili čak 1 dela na bilion, što je ekvivalent pola kašičice šećera u vodenom bazenu olimpijske veličine.

Sa tioacetonom je naš osećaj mirisa još impresivniji, barem prema izveštajima istraživača koji su učestvovali u eksperimentu Eso Research Station iz davne 1967. godine.

„Mirisi su prkosili očekivanim efektima razblaživanja, jer radnici u laboratoriji nisu smatrali mirise nepodnošljivim … i iskreno su negirali odgovornost jer su radili u zatvorenim sistemima“, napisali su.

Da bi ih ubedili u suprotno, postavljeni su sa ostalim posmatračima oko laboratorije, na rastojanju do četvrtine milje [0,40 km], a na njih je stavljena jedna kap ili aceton gem-ditiola ili matičnih tečnosti iz sirovih kristalizacija tiocetona. Miris je otkriven niz vetar za nekoliko sekundi.

Da stvar bude još gora, miris tioacetona je takođe „lepljiv“, što znači da mogu proći dani da nestane i najmanji trag mirisa.

Na kraju ako je suditi po tvrdnjama naučnika ova legendarna snaga ovog smrdljivog jedinjenja, ne bi trebalo niko i nikada da oseti a i nadamo se da nikada nećete osetiti.