Saznajte zašto smo golicljivi?
Osećaj golicanja istovremeno dovodi do smeha ali i uznemirenosti. Svi dobro znamo, da nas svako može zagolicati, ali vi sami sebe ne možete čudno zar ne?…
Kad vas neko golica, fina nervna vlakna na površini kože se aktiviraju. Ta vlakna su naročito osetljiva na spore, razvučene stimulacije, kao što su blago milovanje ili kretanje insekta po telu.
Najgolicljiviji delovi tela su rebra, vrat, pazuh, tabani i unutrašnja strana butina, tako da ako nekoga želite da „napadnete“ – ovo su „najranjivija“ mesta.
Mnogi naučnici i danas podržavaju tezu koju je još davnih godina postavio evolucionista Čarls Darvin – da je migoljenje i smejanje kad nas neko golica posledica evolutivnih mehanizama koji su nas učili samoodbrani, jer automatski pokušavamo da se udaljimo da onoga ko „napada“ naša „ranjiva“ mesta.
Druga teorija je da je golicanje jedan od načina ostvarivanja bliskosti, koja počinje da se gradi u najranijem detinjstvu, pošto će malo koji roditelj odoleti porivu da zagolica bebu tokom kupanja ili presvlačenja na primer. Naučnici koji zastupaju ovu „struju“ smatraju da je smeh naš „naučeni“, društveno prihvatljiv, ili, društveno korektan odgovor na golicanje.
U odnosu na druge signale, impulsi golicavosti putuju sporo ka moždanim centrima. Reagovanje na golicanje, koje diktira mozak, slično je kao kad vas nešto zasvrbi. To je jedan spontani refleks, ali koji se može kontrolisati velikom koncentracijom.
Stanje golicavosti izaziva, tokom nekoliko sekundi, promene u kardivaskularnom sistemu. Golicavost ubrzava puls i ritam srca, uz povećanje krvnog pritiska. Budnost mozga se povećava.
Produžena reagovanja na golicanje, prema nekim studijama, mogu podstaći proizvodnju hormona rasta.
Još daleke 1897. godine psiholozi Stenli Sal i Artur Alen golicanje su opisali kao dva različita fenomena u čijem su korenu dva različita tipa reagovanja na nadražaj.
Prvi tip je knismezis, i to je „lakši“ tip golicanja, koji odgovara onom kad se na primer perce prevlači preko površine kože, i budi u nama potrebu da se počešemo. Ujedno, ovo je i tip golicanja koji možemo primeniti sami na sebi.
Agresivniji tip je gargalezis, tip golicanja koji podrazumeva agresivniji pritisak na golicljive zone, najčešće prilikom igre ili zadirkivanja. Ovaj tip golicanja u najvećem broju slučajeva izaziva smeh, ali ponekad može i da zaboli osobu koju golicamo, naročito ako nemamo mere i ne znamo kad je trenutak da se zaustavimo.
Telo na prijatne osećaje reaguje zahvaljujući dvema regijama mozga koje analiziraju poruku koju im štalju nervni završeci stimulisani golicanjem. Deo korteksa analizira dodir, a onda se ta informacija dalje procesira u regiji zaduženoj za regulaciju prijatnih osećanja i mi se smejemo.
Ipak, nije sve u domenu fizičkih promena. Emocionalno reagovanje je takođe uvek prisutno. Golicanje koje je u početku prijatno, ako potraje, dovodi do zebnje i straha. Na nekoj nevidljivoj granici golicljivost menja svoj karakter: umesto prijatnog osećanja, postaje izvor nelagodnosti i zebnje.
Koreni ove neobične uznemirenosti nalaze se u dalekoj prošlosti, u praiskonskom reagovanju ranih ljudi.
Površine tela koje su najosetljivije na golicanje, kao što su tabani i dlanovi, bili su veoma značajni za opstanak naših dalekih predaka. Tim delovima tela su prepoznavali rđave stvari, zmije bube, trnje ili direktne neprijatelje.
Molimo online portale (sajtove), ako kopirate orginalni clanak s našeg sajta zanimljivosti dana NAVEDITE NAS KAO IZVOR i MALO IZMENITE NASLOV.Za objavljivanje originalnih članka sa sajta na Facebook(Meta),Instagram,YouTube kontaktirajte nas za odobrenje. Hvala!
PREDLAŽEMO VAM JOŠ:
