ZAŠTO mi starimo?

Zašto ljudi stare? …Koje se promene odvijaju u telu tokom našeg života, zašto mi vremenom starimo?Ko je uopšte „kriv“ za starenje našeg organizma? Odgovor na ovo pitanje sledi…..

Zašto nekada lepa i zategnuta koža posle par decenija gubi sjaj? Zašto u starosti četvrti sprat na koji ste u mladosti trkom stizali za manje od minut u poznim godinama izgleda kao Mont Everest, ili zašto će bake i deke često novi model unukinog mobilnog telefona doživeti kao neshvatljivu i pomalo zastrašujuću napravu?

Jasno je da sa godinama naši organi „popuštaju“. Sve su manje sposobni za uloge koje su nekada više ili manje savršeno obavljali. Priroda kaže moramo da ostarimo, a naši organi moraju da oslabe. Ali šta se to dešava u organizmu?

Više je odgovornih u ovom univerzalnom procesu popuštanja ćelija i telesnih sistema. Na starenje utiče mnogo faktora. Geni, životne navike, stres, bolesti, okruženje, samo su najočigledniji.

Nauka se još nije složila oko jedinstvene teorije starenja. Umesto nje postoji više teorija od kojih svaka ima svog glavnog osumnjičenog. Do sada se zna da je za „propadanje“ ćelija, tkiva i organa optuženik broj 1 – gen. I to ne jedan, jer je za bar stotinu gena dokazano da, svaki na svoj način, dovode do starenja ćelija.

Poseban značaj u tom procesu imaju tzv. telomere. Telomere su terminalni delovi hromozoma koji sadrže višestruko ponovljen određen niz nukleotida. Kod čoveka (kao i kod svih kičmenjaka) taj niz je sastavljen od šest nukleotida TTAGGG (T-timin, A-adenin, G-guanin) i ponovljen je oko dve hiljade puta.

Ti naizgled besmisleni nizovi su tu kako bi u procesu kopiranja hromozoma, zaštitili informacije u hromozomu na čijem se vrhu nalaze oni sami. A zaštita u vidu telomere je neophodna jer se prilikom svakog kopiranja hromozoma mali delovi te zaštitne kapice gubi.

Još je Džejms Votson, naučnik koji je zaslužan za otkriće DNK otkrio da prilikom kopiranja genetske informacije kopiranje ne počinje baš od samog početka koda, nego uvek malo zakine početni deo „teksta“. To znači da vremenom, posle mnogobrojnih ćelijskih deoba tokom života, telomere postepeno nestaju.

U celom tom procesu posebno je bitan enzim telomeraza. netačno je da pomaže da kopiranje bude što preciznije ali problem je što je taj enzim aktivan u mlađem životnom dobu, kada on dodavanjem ponovaka TTAGGG povećava dužinu telomera na krajevima hromozoma. Vremenom prestaje da radi pa telomere prestaju da se obnavljaju.

Upravo zbog ovog otkrića nekoliko velikih svetskih farmaceutskih kompanija danas ulaže velika sredstva u razvoj nanotehnologija kojima bi se mogla obnavljati telomera.
Detaljno se proučava enzim telomeraza, koji je zbog svoje uloge u organizmu dobio popularniji naziv – enzim besmrtnosti. Upravo ćelije kancera često imaju uvek aktivne telomeraze. Zbog toga su one besmrtne i dele se nebrojeno puta, sve dok ne osvoje organizam. Ovo je vrlo bezvezno i laički rečeno i ne znam šta da radim da ovom rečenicom. Najradije bih obrisala poslednje 2 rečenice.

Tim istraživača iz španskog centra za proučavanje raka nedavno je dokazao uticaj telomere i delovanje telomeraze na starenje tako što su ubacivanjem gena za telomerazu ne postoji gen za telomerazu, radi se o više gena koji su čak i na različitim hromozomimau miševe uspeli da im produže život za 24 odsto. Posebno je bilo važno to što sa ubacivanjem gena nije došlo do pojave kancerogenih ćelija koje su se do sada uvek javljale u drugim istraživanjima. Uspeh su postigli jer su koristili novu tehniku ubacivanja genetskog materijala

Međutim, nisu samo hromozomske kapice, tj. telomere, krivci za to što starimo. Možda jednako zaslužni su ozloglašeni slobodni radikali. Tokom života njihov broj u organizmu se povećava, a za to je dobrim delom odgovorna malena organela ćelije pod nazivom mitohondrija.

Mitohondrije su prave mini elektrane jer proizvode oko 90 odsto energije uz pomoć koje inače funkcioniše organizam. Ali, dok rade, te elektrane stvaraju i nusproizvod koji vremenom postaje poguban. Nus proizvod su slobodni radikali (nestabilni veoma reaktivni atomi, joni i molekuli), kojih je sa godinama sve više, a koji u organizmu oštećuju ostale delove ćelije.

Ćelije starijih ljudi sadrže više mitohondrija sa oslabljenom aktivnošću i to je ono što dovodi do laganog umiranja ćelija. Nema energije, a nus produkt, slobodni radikal, pravi štetu za koju nema leka.

Naravno, pored telomera i slobodnih radikala u postepenom ubistvu organizma još je mnogo saučesnika. Neke teorije kažu da su glavni uzroci starenja promene u slabljenju imuniteta i opadanju nivoa hormona tokom godina.

Činjenica je da brojni faktori, kako genetski predodređeni tako i spoljni, dovode do starenja, ali koliki je čiji doprinos nije sasvim razjašnjeno. Ono što je jasno je to da sve promene na kraju imaju vidan rezultat. Čovek gubi na visini, mišićnoj masi i ukupnoj težini. Mozak i srce usporavaju, uši odbijaju da čuju (posebno visoke frekvencije), dok čulu ukusa pomalo postaje svejedno šta je slano, a šta gorko.

Iako je starenje zbog genetske predodređenosti put u jednom smeru, ne zaboravite da je dobra vest to što je važno kakav je taj put. Uticaj spoljne sredine, uslovi u kojima živimo, kao i hrana koju jedemo sigurno su sredstva koja će vam pomoći da delimično odredite kilometražu sopstvenog životnog puta.

Izvor:elementarium.cpn.rs