Da li geni određuju našu sudbinu?

Verovatno smo puno puta pomislili da je naša sudbina unapred određena našim genetskim nasleđem. Međutim, je li to zaista tako? U traženju odgovora može nam pomoći epigenetika, relativno mlado naučno područje genetike….

Njeno značenje u bukvalnom prevodu sa grčkog jezika znači ono što se nalazi iza ili izvan gena kao osnovnih bioloških jedinica nasleđivanja, smeštenih u jezgru ćelije. Svako od nas dobija od roditelja genetsko nasleđe koje sadrži uputstva i informacije koje nas izgrađuju i čine onakvima kakvi jesmo. Ali, danas znamo da to ipak nisu nepromenjive informacije koje bi naše ćelije trebale pratiti čitav život.

Naziv epigenetika po prvi put spominje biolog Conrad Hal Waddington 1942. godine, međutim, zamisao da ljudska sudbina nije u potpunosti određena genetskim nasleđem nije nova. Sve stare tradicije prenose znanje o složenoj čovekovoj prirodi koju ne čini samo telesni, nego i energetski, emocionalni i mentalni nivo i, štaviše, sve one zajedno utiču na aktiviranje genetskog nasleđa. Zato je važno sagledavati ljudsko biće u celini.

Ono što se nalazi iza ili izvan gena označava reakcije u našem telu podstaknute iz unutrašnje ili spoljašnje okoline svakog pojedinca.

Unutrašnju okolinu tela čine telesni, energetski, emocionalni i mentalni aspekt čoveka, a spoljašnji, na primer, hrana, fizička aktivnost, temperatura, nadmorska visina, elektromagnetska zračenja, virusi, bakterije, generalno okruženje u kojem boravimo, kao i sam način života.

Genetsko se nasleđe aktivira, odnosno uključuje ili isključuje na čitanje tek kada dobije podsticaj iz unutrašnje ili spoljašnje okoline. Pomoću podsticaja, kao što su intenzivni osećaji ili misli, stvaramo signale koji preko receptora prodiru u ćeliju do jezgra u kojem stvaraju hemijske promene u genima.

Epigenetski signali ključni su prekidači koji odlučuju hoće li se geni aktivirati i biti pročitani ili će ostati nepročitani. U slučaju našeg tela, čitanje znači da će se na osnovu gena kao obrasca izgraditi novi molekuli belančevina.

Na primer, kada isečemo prst, povređene ćelije šalju epigenetski signal ćelijama oko rane koje se zatim uključuju u proizvodnju odgovarajuće belančevine pa dolazi do deljenja i stvaranja novih zdravih ćelija kože. Ako smo previše zaokupljeni određenom emocijom, signali koje šaljemo ćeliji neće biti dovoljno jasni i ćelije neće dobiti odgovarajući podražaj, a zaceljivanje rane potrajaće duže jer je većina energije tela zauzeta rešavanjem emocija.
Jedan od školskih primera epigenetičkog delovanja razvoj je genetskih bolesti jednojajčanih blizanaca. Ako prihvatimo ideju da su određene bolesti genetski uslovljene, tada jednojajčani blizanci imaju iste gene i isti genetski izražaj. Međutim, kod njih se ista bolest ne očitava na isti način, a vrlo često genetska bolest može biti izražena samo kod jednog, a da pritom drugi blizanac nema isti zdravstveni problem.

Sledeći primer vezan je uz savremena naučna istraživanja koja ukazuju na uticaj stresa na razvoj psihičkih isto tako i telesnih bolesti i poremećaja. Takozvani pozitivan stres, kao prvobitni signal za opštu ugroženost organizma, postaje opasan kada je prisutan danima, nedeljama i mesecima.

Takav nagomilani stres, između ostalog, onemogućava normalno i svesno svakodnevno delovanje i na kraju uzrokuje i promene u genima u obliku upalnih procesa. Brzi upalni procesi predstavljaju korisno i kratkotrajno prilagođavanje organizma koje povećava aktivnost odbrambenog sistema u borbi protiv bolesti.

Međutim, konstantni upalni procesi uključuju i stvaranje upalnih belančevina koje se nastavljaju stvarati čak i onda kada ne postoji prava pretnja organizmu.

Takve hronične upale povezane su sa povećanim rizikom od karcinoma, astme, artritisa, bolesti kardiovaskularnog sistema i s raznim oblicima depresije. Iz dosadašnjih istraživanja potvrđeno je da fizička aktivnost poput tai chi chuana, yoge, vežbe disanja, kao i razni oblici emocionalnih i mentalnih terapija, osim što ublažuju i smanjuju stres, takođe smanjuju i aktivnost gena koji su povezani sa upalnim procesima.

Promene u genima koje čovek stekne tokom života postaju određeni zapisi ili informacije koje se prenose sa roditelja na potomstvo. Zato geni koje mi čitamo, osim što su važni za nas sada, isto tako će biti čitani i važni kod naših potomaka. Takođe, navike koje stvaramo prenosimo putem gena i na naše potomke.

Epigenetika nam zato donosi važnu poruku, a to je da naš način života utiče ne samo na temeljno usmerenje vlastite sudbine, nego i na ono što ćemo preneti svojim potomcima.

Za razliku od evolucijske teorije prema kojoj preživljavaju fizički najjači i najsposobniji, epigenetika nas podseća na tradicionalne vrednosti, a to je da za zdrav i kvalitetan život čovek treba podjednako negovati celokupno biće. Tako čovek ostavlja najbolje nasleđe kako onima sa kojima deli ovaj životni trenutak, tako i onima koji dolaze iza nas.

izvor: nova-akropola.com