Koliko je teška ljudska duša?

U cilju da sazna koliko je duša teška, čvrsto verujući da je duša materijalna, pa prema tome da ima i težinu, američki lekar Dankan MekDugal je početkom XX veka eksperimentisao sa umirućim pacijentima….

Obično se veruje da posle smrti, kada čovek premine, njegova kosa nastavlja da raste i u grobu. Takođe, smatra se da je isto i s noktima. Međutim, to nije tačno uprkos fotografijama koje pokazuju leševe zarasle u kosu.

Naprosto, posle smrti dolazi do dehidracije, sušenja tela, a koža u blizini dlaka se skuplja, što ostavlja utisak da dlake rastu. Mada je danas gotovo sve poznato oko samog trenutka umiranja, ima i drugih raširenih zabluda o tome šta se događa kad duša napusti telo. Neke su došle i iz same nauke.

Američki lekar Dankan Mekdugal (1866–1920) je 1907. godine u Haverhilu u Masačusetsu pratio umiranje šest svojih teško obolelih pacijenata, od kojih su, prema radu objavljenom u časopisu “Američka medicina”, četiri bolovala od tuberkuloze, jedan od dijabetesa, a jedan od nepoznate bolesti.

Naime, Mekdugal je početkom XX veka sproveo niz eksperimenata u kojima je pokušao da odgovori na pitanje koje je postavio još filozof Rene Dekart – koliko iznosi masa ljudske duše?

Ovo pitanje implicitno podrazumeva čitavu gomilu teško proverljivih pretpostavki – o tome da duša postoji kao materijalni entitet, da joj se mogu pridružiti opservable koje se daju meriti, da poseduje bilo kakvu masu ili da se uopšte može podvrgnuti robustnim eksperimentima. No, Mekdugal je ipak pokušao da ispita šta se događa pri umiranju i dobio odgovor o masi ljudske duše, masi koja će postati urbana legenda – 21 gram.

Za tu svrhu je konstruisao naročitu postelju ispod koje se nalazio specijalno napravljen osetljivi mehanizam za merenje mase. Na ovoj samrtnoj postelji-vagi, doktor Mekdugal je ustanovio da prilikom samrtnog ropca dolazi do neke promene mase, o čemu je u broju od 10. marta te godine izvestio i “Njujork tajms”.

No, mada je sa svoja četiri saradnika pokušao da eliminiše posledice znojenja i druge biološke efekte, Mekdugal je sam naveo da je sa velikim teškoćama ustanovio precizne trenutke smrti pacijenata, što je bilo presudno za ovaj eksperiment.

Sa druge strane, imao je premalu statistiku, a pritom je dobio šest potpuno različitih rezultata. No, u celom eksperimentu oni koji su ga tumačili podlegli su utisku prvog dobijenog, “okruglog” rezultata.

Mekdugalovi samrtnici su, naime, izgubili 21 gram u prvom, po 14 grama u drugom i trećem, kao i deset grama u petom testu, dok dva testa nisu uspela zbog prekasnog postavljanja samrtnika na krevet. Nijedno kasnije istraživanje nije dovelo do pouzdanog i ponovljivog rezultata.

Nekoliko godina kasnije sam Mekdugal je bez uspeha pokušao da napravi rendgenski snimak duše koja napušta telo, a merio je i mase petnaest pasa koji su umirali, ali je ustanovio kako se njihova masa nije promenila pošto su izdahnuli.

Međutim, podatak iz prvog Mekdugalovog testa, onaj da je ljudska duša teška 21 gram, toliko se proširio kroz medije i knjige da danas predstavlja deo opšte kulture. Između ostalog, genijalni meksički pisac i scenarista Giljermo Arijaga iskoristio ga je i za naziv poznatog holivudskog filma iz 2004. godine.

Izvor:naukakrozprice.rs