ZAŠTO se kaže ALAJBEGOVA SLAMA?

U nastavku ovog teksta pozabavićemo pomalo zaboravljenim izrazom „Alajbegova slama“ pisaćemo o tome, zašto se kaže alajbegova slama? Za ovaj izraz „Alajbegova slama“ verujemo mogi od vas su nekada u životu čuli …

Alajbegova slama je tipično naš (balkanski) frazem. Iako je sama reč alajbeg (ili, kao lično ime,s velikim početnim slovom: Alajbeg) reč orijentalnog, tačnije – turskog porekla, taj izraz ne postoji ni u turskom, ni u ostalim orijentalnim jezicima, niti je, pak, zabeležen u bilo kom drugom jeziku na svetu osim našeg.

Ponikla je iz života, u posebnim istorijskim okolnostima, izraz alajbegova slama svedoči o vremenima u kojima je nastao, ali i o nama koji ga danas upotrebljavamo: o našim naravima i navikama.

Prema tumačenju Abdulaha Škaljića, autora rečnika Turcizmi u nekadašnjem srpskohrvatskom jeziku, alajbegova slama znači: „imovina bez gospodara, nešto što može svako uzimati i koristiti se njim“, dakle – nešto što je svačije i ničije, što se može raznositi i trošiti bez ikakve mere i kontrole.

Kako se u našem jeziku razvio frazem s ovakvim značenjem?

Da bi se došlo do odgovora na to pitanje, potrebno je razjasniti šta znači reč alajbeg (jer se pretpostavlja da svi dobro znamo šta je to slama). Stoga ćemo ponovo prizvati u pomoć Škaljića, koji tu reč tumači ovako: „alajbeg m (tur.)

1. zapovjednik spahija u sandžaku; svaki je sandžak imao svoga alajbega… Kasnije, nakon reforme turske vojske, alajbeg je naziv za komandanta žandarmerijskog puka.
2. u tabačkom esnafu (cehu) ćehaja se zvao alajbeg.“ Nas ovde zanima ono prvo značenje, tj. alajbegkao starešina alaja (paravojne ili vojne jedinice veličine današnjeg puka).

To je, kao što smo videli, u početku, i dugo vremena za turske carevine, bio zapovednik feudalne vlastele u jednom sandžaku (oblasti).

I Vuk Karadžić u svome Srpskom rečniku konstatuje:
„Kažu da su u Bosni četari alajbega, pod kojima su onamo svi begovi i spahije.“ U slučaju rata, svi ti feudalni posednici (sitniji, tzv. timarioti, i krupniji – zijametlije) svrstavali su se u alaje (pukove) i pod komandom alajbega branili Tursko carstvo, ili su išli u ratne pohode. Uz to su bili obavezni da obezbede seno, slamu i sve druge potrebe za jahaće i tovarne konje u svojim alajima. Nije potvrđeno, ali se može pretpostaviti da se iz neodgovornog odnosa prema toj zajednički skupljenoj imovini pod alajbegom razvio izraz alajbegova slama.

Sa slabljenjem centralne vlasti u Otomanskom carstvu, koje će krajem XIX i početkom XX stoleća postati „bolesnik na Bosforu“, neodgovornost i javašluk su se sve više širili, pa je, kao odraz toga stanja, verovatno, nastao i izraz o kome je ovde reč. Možda je nastanak toga izraza vezan i za neki konkretan događaj, za priču o raznošenju slame nekoga alajbega, koja je imala oslonac u stvarnosti.

I ta je pretpostavka sasvim moguća, pogotovo kad se uzme u obzir činjenica da neki izvori navode taj izraz s velikim početnim slovom (Alajbegova slama), a to već upućuje na vlastito ime i konkretnog čoveka za koga je frazeologizam vezan. Oba su, dakle, tumačenja moguća i uverljiva, iako pisanih ili kavih drugih dokaza u tom smislu nema. Barem zasada kaže se u knjizi autora Milana Šipke

Izraz alajbegova slamasvedoči o našoj nasleđenoj i održavanoj navici da ne vodimo brigu o onome što je zajedničko. Sudeći po tome koliko danas rasipamo i arčimo zajedničku (društvenu, državnu ili kolektivnu) imovinu, taj će se izraz još dugo, dugo upotrebljavati u našem jeziku.

Izvor: Zanimljivostidana.com