Šta bi bilo sa planetom Zemljom kada bi Mesec eksplodirao?

2015. godine pisac naučne fantastične literature Nil Stevenson počeo je svoj roman“ Sedam rasa“ rečenicom: „Mesec je eksplodirao bez upozorenja i bez ikakvog očitog razloga.“…

Do danas nije jasno je li ideju za takvu sudbinu prirodnog satelita planete Stefenson „pozajmio“ iz jedne od brojnih anegdota iz „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“ Daglasa Adamsa,

Nil Stivenson za ovu gore navedenu rečenicu nesporno se mogo potrudio da sve posledice raspada Meseca u orbiti Zemlje opiše apsolutno naučno utemeljeno i uverljivo.!

Ukratko, na Zemlju se sruči gusta kiša Mesečevih krhotina, što će trajati hiljadama godina, i pritom zbrisati skoro sav život na našoj planeti.

Jedna od mnogih kvaliteta Stefensona je to što voli da se, u maniru SF klasika, drži nauke gde god je to moguće.

Mada explozija( raspad) Meseca, kako za Business Insider navodi Danijel Frimen sa Univeziteta Berkli, nije nemoguć, teoretski postoji scenario po kojem bi to moglo da se dogodi. Na primer, ako bi u Mesec udarila neka od lutajućih planeta.

One u svemiru nisu neka retkost, svakako ne u našoj galaksiji u kojoj, prema procenama National Geographica od pre pet godina, postoji 100.000 više takvih planeta nego zvezda.

A zvezda ima između 200 i 400 milijardi. Svemir je srećom toliko nepojmljivo veliki da takvi sudari mogu da se događaju vrlo retko.

A ako bi se to ipak dogodilo i da naš tj. Zemljin satelit Mesec bio uništen eksplozijom ( raspadom), zaista bi bilo moguće da se pretvori u sedam velikih krhotina, kako piše Stefenson, koje bi se Zemljinoj orbiti nastavile da se kreću okupljene oko svog gravitacionog središta.

„Zabava“, eksplozijom Meseca bi tek počela . Nebrojene sitne krhotine već tada bi počele da zasipaju Zemlju, čija bi se atmosfera još uvek mogla da ih zaustavi.

Drugo, samo je pitanje trenutka kad bi se, kao u romanu, dve velike krhotine sudarile međusobno, raspale se, a zatim bi krhotine počele da udaraju u druge i u relativno kratkom roku ostaci Meseca bi se izmrvili do te mere da bi gravitacija Zemlje počela masovno da ih privlači.

Naša planeta Zemlja bi u trenutku eksplozje (raspada) Meseca bila zasuta bombardovanjem kamenja iz svemira kakvo ne pamti još od svog postanka pre više od četiri milijarde. Tolike krhotine oko Zemlje značile bi da više ne bi mogućnosti da se pobegne sa planete. Svaka letelica, raketa, satelit, bili bi verovatno nečim pogođeni.

Od trenutka raspada Meseca do takvog stanja protekle bi samo dve godine. Zemlja bi bila okružena „oblakom“ krhotina, u obliku torusa (obrtna površina koja se dobija rotiranjem kružnice u trodimenzionom prostoru), koje bi stalno zasipale planetu.

To bi značilo da bi svaka gromada koja bi pogodila Zemlju, svoju ogromnu brzinu sudarom sa planetom pretvarala u ogromnu toplotnu energiju. Površina naše planete postala bi tako topla da bi okeani proključali, a takvo stanje bi potrajalo između 5.000 i 10.000 godina.

„Uopšte me ne iznenađuje 10.000 godina takvog bombardovanja, naveden u romanu“, rekao je Frimen.

Planetarni fizičar Erik Asfaug opisuje na šta bi ličio kraj tog najžešćeg razdoblja svemirskog bombardovanja Zemlje:

„Sve bi se završilo spljoštenim prstenom sa udarcima koncentrisanim oko ekvatora“

Nešto slično Sunčev sistem je već viđao. Uopšte, naučnici smatraju da su prsten krhotina kakav ima Saturn, a nije isključeno i neki od mnogo ređih oko Jupitera, Urana i Neptuna, posledica upravo jednog razorenog prirodnog satelita.

Kao što Stefenson navodi u svom romanu, jedini način za ljudsku rasu da preživi bila bi kolonizacija izvan svoje matične planete, a onda eventualno mnogo godina kasnije i povratak, kako bi se ispitala mogućnost kolonizacije onoga što bi preživelo bombardovanje Mesečevim krhotinama.