ZAŠTO vreme brže prolazi kako postajemo stariji?

Verujemo da su se mnogi od vas zapitali jel…ponekad “ zašto vreme brže prolazi kako postajemo stariji? Zašto i dal se to samo meni meni dešava? Za ova pitanja Neuronauka ima zanimljiv moglo bise reći odgovor…

Naša subjektivna percepcija vremena se tokom života se menja, i ono što je nekada delovalo kao beskrajno dugi letni praznici prepuni avantura u šestom razredu osnovne škole, sad je samo sećanje na nekoliko vrelih dana tokom leta koje je doslovce proletjelo pored nas, a nismo se stigli ni okrenuti.

Pre svega, percepcija vremena zavisi o tome koliko novih iskustava doživimo tokom određenog perioda. Tokom detinjstva, gotovo svako iskustvo je novo, bez presedana, i našem mozgu je potrebno više vremena da doživljene stvari procesuira, uskladišti memoriju i posloži utiske.

Svaka od navedenih radnji će kasnije, u retrospektivi, za posledicu imati sporo prolaženje vremena, zahvaljujući mnoštvu novih kognitivnih procesa koji su se po prvi put odigrali u glavi deteta. Odatle i naša sećanja na školske godine koje nemaju kraj, ali i praznike koji su delovali kao da traju večno.

Kod odraslih osoba, situacija je dramatično drugačija. Već do ulaska u tridesete godine, naš mozak je imao priliku upoznati se s većinom bitnih kognitivnih procesa, i do tada je postao izuzetno dobar u skladištenju memorije – zbog ovoga naša svakodnevna iskustva se smeštaju u banku kalupa od pre.

Kako bismo izazvali vlastiti um da se s njima nosi kao s originalnim sadržajem iz rane mladosti, morali bismo ili putovati i izložiti se potpuno novom okruženju, ili opet početi učiti neku novu veštinu. Većina odraslih osoba ne može si priuštiti ove stvari često – što iz finansijskih razloga, što zbog rastućeg broja obaveza koje dolaze zajedno sa starijom životnom dobi.

Od ulaska u srednje godine pa na dalje, uglavnom smo naučili najveći deo stvari kojima ćemo se u ostatku života baviti – što se najčešće poklapa sa strukom i poslom koji radimo – dok istovremeno uglavnom imamo vremena i novca za jedno putovanje godišnje. Ovo naprosto ne donosi dovoljno novih iskustava koje bi angažovale naš mozak njihovim procesuiranjem na način koji bi nam ostavio dojam sporijeg prolaska vremena.

Upravo zbog toga će naše sećanje na prvi poljubac, letovanje na moru tokom tinejdžerskih godina i rane ekskurzije u našem sećanju izgledati gotovo kao da su proživljene u „usporenom snimku“.

Uspomene iz detinjstva su neverovatno guste, sabijene i sve su u datom trenutku bile nove, te je našem mozgu potrebno puno vremena da ih izlista, ostavljajući nas s wow utiskom, to je trajalo čitavu večnost! . Međutim, u pitanju je iluzija, konstrukcija našeg uma koja zavisi izrazito o gustoći novih iskustava.

Jedna ilustracija ove pojave je i takozvani fenomen godišnjeg odmora. Kada promenimo okruženje i izložimo se novoj sredini, automatski smo na udaru nebrojenim novim iskustvima.

Što više stvari napravimo tokom dana, to će nam sećanje na dane provedene na odmoru delovati dugotrajnije. Kada se nakon desetak dana vratimo kući s uzbudljivog putovanja, naša nova iskustva će biti toliko gusto upakovana da ćemo gotovo neizbežno imati utisak kao da smo na putu proveli ‘sto godina’.

Još jedan bitan aspekt subjektivnog osećaja proticanja vremena je doslovno proporcija iskustava i životnog veka. S 10 godina starosti, samo jedna godina života predstavlja ogromnih 10% našeg životnog doba. S 50 godina, jedna godina je samo 2% svega što smo doživeli, i samim tim nam deluje kao neznatan period koji ima tendenciju proleteti.

Ono što možemo učiniti kako bismo bar na kratko zaustavili vreme, ili makar našu percepciju istog, je da izađemo iz rutine, učimo nove stvari i koliko je to u našoj mogućnosti – putujemo i mijenjamo okruženje. Na kraju krajeva, život se meri brojem lepih uspomena zar ne?